Na jučnu belešku o poređenju bitcoina sa fiat valutama sa niskom inflacijom stigao mi je detaljan odgovor. Ukratko, tamo se postavlja teza o važnosti stabilnih cena prilikom korišćenja valute kao sredstva plaćanja. Za njihovo obezbeđivanje predlaže se decentralizovani kriptovalutni fiat: kripto čiji se parametri emisije utvrđuju glasanjem nosilaca valute.
Na to mogu kratko odgovoriti: ako bilo šta jeste fundamentalno svojstvo cena, to je njihova promenljivost. Cena nosi informaciju o relativnoj potrebi robe određenim kupcima u određenom trenutku. Ako želite da se cena konkretne robe, izražena u određenoj valuti, ne menja, ostaje vam samo da vežete kurs te valute za vrednost te robe, odnosno da zapravo obezbedite valutu robom. Nema nikakvih problema u tome da se napravi bitcoin sidechain, zamrzne određena suma u bitcoinima, i da se izdata tokena pod njihovu garanciju veže, na primer, za naftu. I to je to, sada vaš jedan barel, recimo Brenta, košta jedan token. Uvek. Samo treba paziti na veličinu garancije, jer ako nafta značajno poskuplja u bitcoinima, garanciju će biti potrebno povećati. Pri tome, kupujući neki aluminijum ili žito za naftokoinove, neizbežno ćete se suočavati sa promenom cena.
Ali sve to nema nikakve veze sa direktnom demokratijom, jer nikada ne možete unapred predvideti koje će parametre emisije postaviti nosioci vašeg kriptofiata. Možda će im se poželeti ne stabilne cene određene korpe potrošačkih dobara, već jednostavno da iskoriste činjenicu da na emisiji uvek zarađuje onaj ko emituje – i da isplate više tokena kako bi brzo kupili bitcoine za njih. Ili nameravate da gradite upravljanu demokratiju i ne dozvolite nosiocima da postupaju tako ružno?
Sasvim je logično da, nakon što se ispita granica dva principa (ako čovek pripada samom sebi, onda bi trebalo da ima pravo da proda sebe, ali takođe može biti oduzet od sebe presudom; što se tiče primene principa neagresije, tu se sve svodi na definiciju agresije, a ona je subjektivna, i kako na takvoj nestabilnoj osnovi graditi čvrste poretke), oni ukazuju na to da levi anarhizam ima rešenje. Kao rešenje se nudi upravo ta direktna demokratija: svi poredci se uspostavljaju od strane svih članova društva.
Ovde mogu samo ukazati na to da će društvu totalne direktne demokratije biti potrebni određeni kriterijumi o tome koga uključiti u skup onih koji glasaju o svakom konkretnom pitanju. Gde je ta granica, koju prelazak preko koje čovek gubi pravo glasa o nekoj temi jer ga ona ne dotiče? Ako te granice nema, dobijamo društvo u kojem svi moraju da traže dozvolu od svih za sve, odnosno pravni apsurd gori od grada Morlou iz filma Ruta 60. Nadam se da ću videti odgovor u sledećim delovima pregleda (u članku koji sam analizirala, tog odgovora nema).
Ne da mi mir jednostavno pitanje koja će valuta pobediti u uslovima slobodnog kretanja valuta: garantovano tvrda ili ona koja ima centar emisije?
Zamislimo hipotetički slučaj zlata/bitkoina protiv papirnog novca. Papirni novac u tom slučaju može izdavati centralna banka ili privatni emitent (poput MMM-a) i imati inflaciju koja se unapred najavljuje na početku godine (na primer 0,5%). Takođe, može se čuvati na karticama, dakle sve isto kao sa dolarom, ali bez obaveze korišćenja baš njega na određenoj teritoriji. Zagovornici mejnstrima tvrde da je to bolje od tvrdog novca (jer ima manje kriza, koliko sam razumeo), a ja sam tip otklonjen tip austrijske škole. Želeo bih da prigovorim da je sve u modernoj ekonomiji krenulo po zlu upravo zbog njihovog etatizma, dok slobodni ljudi koriste slobodan novac. Ukratko, moje pitanje glasi: koji novac će pobediti u uslovima slobode, on koji kontroliše grupa ekonomista ili slobodan novac?
Uz pitanje je priložen donat u iznosu od 0.00118933btc
Pošto ste zagovornik AES (Austrijske škole ekonomije), verovatno pod inflacijom ne mislite na „porast cena“, odnosno smanjenje vrednosti valute u odnosu na neku uslovnu korpu proizvoda – već na čistu monetarnu inflaciju, odnosno stopu povećanja novčane mase. Za zlato je inflacija 2017. godine iznosila 1,5%. Za bitkoin je danas to 3,65%. Pretpostavlja se da će se izjednačiti sa zlatom po stopama inflacije 2022. godine. Na taj način, hipotetički fiatsni novac sa inflacijom od 0,5%, koji predlažete da uporedite sa zlatom i bitkoinom, na prvi pogled izgleda čak i bolje kao sredstvo čuvanja vrednosti nego zlato ili bitkoin.
Međutim, niste uzalud pomenuli parametar kao što je tvrdoća novca. Pod tvrdoćom podrazumevamo elastičnost ponude novca kao odgovor na povećanje cene. Recimo, ako cena zlata naglo poraste, postaće isplativije ulagati u njegovu eksploataciju na nalazištima koja su ranije bila zatvorena kao neprofitna, pa čak i u ekstrakciju rastvorenog zlata iz morske vode. Dakle, zlato nije baš veoma tvrda valuta, ali zahvaljujući ogromnoj količini zlata koju je čovečanstvo akumuliralo, čak i dvostruko povećanje svetske proizvodnje ovog metala povećalo bi njegovu inflaciju tek do 3%.
Da bi se povećala ponuda bitcoina, neophodan je hard fork. Ali hard fork znači podelu lanca i formiranje dve kriptovalute sa različitim tempom emisije. Naravno, glavne rudarske snage će raditi na proizvodnji manje inflacionog starog bitcoina, a fork će ostati igračka spekulanata, gubeći na ceni čak i više nego što bi se moglo pripisati razlici u stopama inflacije. Drugim rečima, može se prilično sigurno tvrditi da je bitcoin apsolutno tvrda valuta, i da ne postoje takvi scenariji u kojima bi, kao odgovor na povećanje cene, proizvodnja novih bitcoina mogla da poraste.
A sada ćemo razmotriti jedan specifičan fiatski MMM-coin. Da, znamo da je današnji tempo inflacije 0,5%. Ali nemamo nikakve garancije da sutra centar emisije neće odlučiti da inflaciju postavi na 1% ili 10%. Fijat, čija je emisija centralizovana, predstavlja apsolutno meki novac, stoga njihova upotreba kao sredstva štednje ima smisla samo u slučaju da investitor u tu valutu ima razloge da veruje emitentu da će ponuda novog novca ostati niska i ubuduće. Na primer, on drži uslovni pištolj uz njegov uslovni slepoočni deo, ali čak i u tom slučaju ozbiljan problem mogu predstavljati, na primer, hakeri.
Međutim, funkcija čuvanja vrednosti nije jedini zadatak koji se postavlja pred novac. Druga funkcija je korišćenje novca za plaćanja. I ovde fijat, naravno, ima sve karte u rukama. Tehnologija distribuiranog registra, koja leži u osnovi bitcoina, u brzini i jeftiničnosti će zaostajati za tehnologijom centralizovanog registra koja se koristi pri fiat platima – u svakom slučaju, na onom delu rada gde se opslužuju krajnji korisnici platnog sistema.
Naravno, bitcoin zajednica takođe rešava ovaj problem nudeći korišćenje tehnologija kao što su lightning ili sidechains. Suština njih je u tome da se određeni iznos bitcoina u blockchainu zamrzne, a zauzvrat se tačno isti iznos pusti da cirkuliše van glavnog blockchaina. Drugim rečima, reč je o izdavanju fiducijarnih sredstava obrtanja, i ako je bitcoin digitalno zlato, onda su lightning ili liquid tehnologija za izdavanje digitalnih novčanica.
Šta centralizovani izdavalac novca može suprotstaviti tome? Pre svega – agresivni marketing. Zamislimo da je sutra stigao potpuni ankap i slobodna bankovništvo, a prekosutra Džef Bezos izbaci fiatski amazoncoin. On može ponuditi kupcima svojih prodavnica popust od 10% prilikom plaćanja amazonima. Može besplatno isporučivati svim ostalim prodavnicama terminale za prijem amazona i uzimati od njih manju proviziju za akviziciju nego Visa, a prvu godinu uopšte ne uzimati ništa. Na kraju, može uložiti tone novca u oglašavanje.
Zato ja za sada ne bih sklanjala fiat sa računa, on će sa scene odlaziti polako i dostojanstveno, i najverovatnije će se na kraju jednostavno stopiti sa kriptoekonomijom, pretvorivši se u fiduciarni novac obezbeden bitkoinom, baš kao što je nekada iz fiduciarnog novca obezbedenog zlatom izraslo nešto drugo.
Ne volim pisanje longridova (to nije baš pametno sa moje strane, jer od njih zarađujem više). Zato se uvek radujem kada neko kreira opširan tekst sa kojim se uglavnom slažem, čime mi štedi mnoštvo truda.
Nakon Hoppe-ovog predavanja u Moskvi (čekam da se pojavi snimak kako bih i sama nekako formulisala mišljenje o njemu), među autorima nekoliko kanala i pablika srednje veličine započela je diskusija koja mi se činila prilično besplodnom: sporovi oko terminologije, prelazi na lične uvrede, prepucavanja – šta može biti vulgarnije? Ali pogrešila sam. Glup spor, čiji tok ovde čak neću ni sumirati, podstakao je Wed Neumana, autora mog omiljenog kanala Antigovastvo, da sastavi odličan programski članak.
U članku se jasno objašnjava da se ancap ne svodi na Rothbarda-Hoppea-Svetova i izgradnju društva na osnovu apsolutizacije principa neagresije, a da se ekonomska teorija ne svodi na klasičnu AEŠ iz Mizesovih vremena. Daje se stručan uvod u panarhizam i sasvim argumentovano se objašnjava zašto je to perspektivan pravac za stvarni rad.
Nadam se da će, za još par nedelja, kada mrežni rat koji je pokrenuo ovaj članak izgubi na aktuelnosti, autor prepisati ga, uklanjajući polemičku konkretnost, promenivši naslov, ali ostavljajući smislenu suštinu, tada će ispasti sasvim dobro. Ali članak je definitivno vredan čitanja već sada.
Hajde da razjasnimo odakle je ovo preduzeće došlo.
Prvo, država je mogla prikupiti poreze od građana, potrošiti na potrebe građana manje nego što je prikupljeno (ili uzeti novac u dug, ili odštampati novi novac) – i kupiti preduzeće koje donosi profit. Na taj način dolazi do neplaniranog trošenja sredstava: novac je prikupljen pod izgovorom pružanja usluga građanima, a umesto toga je potrošen na vođenje posla. Pravna logika diktira rešenje: preduzeće prodati, prihod podeliti među građanima – i ubuduće preduzeća ne kupovati preko budžeta.
Drugo, država je mogla obezbediti državnim kompanijama preferencije, zahvaljujući kojima one i napreduju. Na primer, državno preduzeće izvršava državne naloge, ili trguje bez carine, ili ima povoljne kredite, ili koristi insiderske informacije, ili je jednostavno monopol. Na taj način imamo nepoštenu konkurenciju, kao rezultat čega konkurenti državnog preduzeća ostvaruju manju dobit ili čak trpe gubitke. Pravna logika zahteva ukidanje ovog sukoba interesa i uklanjanje sudije sa terena igranja.
Treće, država je mogla otkupiti gubitničko privatno preduzeće u stanju pred bankrotom, a zatim se konjunkturna situacija promenila, i ta ista delatnost je počela da donosi profit. Drugim rečima, država je preuzela značajan preduzetnički rizik koji se u ovom konkretnom slučaju isplatio – ali koliko je bilo slučajeva kada je kupljeno gubitničko preduzeće i dalje samo crpilo novac iz budžeta, ili ipak bankrotiralo! Na taj način se poreski obveznici bez njihovog pristanka izlažu riziku od ozbiljnih ekonomskih gubitaka. Pravna logika zahteva usklađivanje investicione politike sa akcionarima, a u slučaju da se rukovodstvo investicionog fonda tako ponašalo, to bi dovelo do njegovog smenjivanja.
Ukratko, svaki pokušaj države da vodi preduzetničku delatnost na neki način narušava prava građana, pa stoga dosledne libertarijanske reforme neizbežno moraju uključivati potpunu privatizaciju državne imovine.
U još jednom poglavlju Mehanike slobode, koju bih danas želeo da vam predstavim, Dejvid Fridman iznosi niz predloga koji očigledno idu u suprotnost sa urbanističkim idejama kako svog vremena, tako i sadašnjeg, ali su sasvim sposobni da reše mnoge probleme gradskog saobraćaja. Naravno, za Rusiju su pomenuti problemi 1969. godine bili potpuno neaktuelni zbog nedostatka privatnih vozila u količini koja bi izazvala gužve, ali sada ih u punoj meri doživljavamo, zbog čega bi ova knjiga mogla doći baš u pravi trenutak.
Nakon jučerašnjeg najava, mislila sam da vam dam malo odmora, ali sada imam lični interes.
16. oktobra u Novosibirsku nastupa Mihail Svetov. Ovo je poseta u okviru ranije koju sam opisala mesečne turneje po 29 gradova, od kojih je za sada otkazan samo Saranjsk.
Na zvaničnom sajtu Svetovog tima vrši se prikupljanje sredstava za podršku turneji u celini. Međutim, koliko sam razumela, iako tamo piše da će novac ići za karte i iznajmljivanje sala, zapravo se odatle plaćaju samo karte. Lokalni tim organizatora tvrdi da je zbog naleta želja za posetom predavanju moralo biti pronađeno velika sala, što znači potrebu da se pronađe 32.000 rubalja za njeno četvorasatno iznajmljivanje. U vezi sa tim, u novosibirskom Telegram kanalu LPR (inače, zapratite nas) objavljeno je dodatno prikupljanje sredstava, podaci za uplatu se razlikuju od zvaničnih Svetovih, nemojte se uplašiti.
Tema predavanja je novi federalni ugovor. O tome na kanalu SVTV postoji kratka petominutna najava, takođe je on navodno držao ovo predavanje u nekoliko gradova, ali je uspelo da se pronađe samo snimak iz Jekaterinburga užasnog kvaliteta. Lokalni organizatori obećavaju da će ovog puta pokušati da snime kvalitetniji video i da će posebno organizovati strim.
Unapred hvala svima koji će doprineti za predavanje, sa moje strane ide osvrt o tome kako je to prošlo.
Pre tri nedelje mi se desilo da, između ostalog, najavim događaj od Čajnog kluba sa dugim nazivom „Sjaj i beda, strah i mržnja monopolija“. Tada sam još uvek prigovarala klubu da je njihov prethodni događaj loše snimljen i izrazila nadu da će im iz drugog pokušaja uspeti. Uglavnom, uspeli su.
Snimci nastupa svih pet govornika su postavljeni i prikupljeni u plejlistu na Jutjub kanalu Čajnog kluba (inače, pretplatite se). Tamo su samo predavanja, bez odgovora na pitanja, tako da je ispalo kompaktno, i ipak motiviše da se, po mogućnosti, ovakve događaje posećuje lično.
Veoma ukratko ću izložiti svoje utiske.
Aleksandar Litreev. Monopolija u mreži. Objašnjeno je kako država, u svojim pokušajima da monopolizuje sferu internet cenzure, stalno zamahuje na rubl, a udara ne baš na paru kopejki, već pre na milione rubalja gubitka za nevinost, pritom uopšte ne ostvarujući zapravo postavljene ciljeve. Izlaganje je živo, saznala sam nešto novo za sebe, iako su uglavnom iznošene poznate stvari.
Sergej Žavronkov. Može li monopolija biti korisna. Objašnjava se razlika između tržišnog i netržišnog monopola, i zašto prvi nisu strašni, a druge ne možeš izlečiti antimonopolskim zakonima. Utisak je mutan: Sergej je pogrešno interpretirao radnju slučaja sa bazenom, pomešavajući Altajski kraj i Republiku Altaj, površinu sa tržnim centrom – kraće rečeno, bolje je bilo da se ograniči na jednostavno pominjanje bez prepričavanja, jer tako počinju da se javljaju sumnje da li je pogrešio u detaljima manje poznatih istorijskih anegdota, a tada se može dovesti u pitanje i logika.
Matvej Czen. Monopolija na nasilje. Najduže predavanje, ali najbogatije raznim malo poznatim istorijskim anegdota. Govori se o razlici između pozitivnog i prirodnog prava, o razlici između zakona i pravne prakse, o tome zašto Vebera, uz svo poštovanje njegovih zasluga kao sociologa, danas ne poštuju naročito u pravnom smislu, ali najvažnije – zašto država toliko ne voli inicijative odozdo za pomoć državi. Veoma mi se dopalo.
Egor Žigarev. Postoji li monopol na tržištu video igara. Najkompaktnije izlaganje na najstručniju temu. Ukratko, industrija je visoko konkurentna i koliko god tržišni akteri trudili, niko od njih nije uspeo ni da se približi monopolu.
Aleksej Markov. Sjaj i beda monopola. Takođe veoma bogato narativno ispunjeno istorijskim anegdotama. Govori se o istoriji samog pojma monopola i o tome da su se oni prvobitno smatrali bezuslovnim blagom, dok je ideja o dobrobiti konkurencije zasluga kasnijih ekonomista. Analizirani su slučajevi nekoliko monopola, od Ruske kompanije do Gazproma, i kako su svi oni propadali. Dotaknuta je i takva specifična vrsta monopola kao što je patentni, i čemu to može dovesti.
Reč je o tome da je iskustvo bilo veoma uspešno i sada organizatori žele da proces stave u produkciju. Format je nazvan TNT – Tea’n’talks. Na tek kreiranoj TNT stranici na sajtu Tea Club-a već je objavljen najava drugog dela Monopola.
Da ne bih umarao čitaoce, buduće događaje u ovom žanru ću, verovatno, najavljivati veoma selektivno, tako da ćete od далее sami. Nadam se da će vam se dopasti.
Ja sam dobar arhitekta, profesionalac u svom poslu, ali nemam auto, u birou me smatraju gubitnikom. Među poznanicima imam primere kada su talentovani, ali žive skromno, ili jedva spajaju kraj s krajem. Ponekad ih to unosi u uslovne okvire siromaštva. Može li asketski način života da korelira sa uspehom, i obrnuto? Da li je uslovni auto ili iPhone uzet na kredit pokazatelj uspeha?
Gvidon
Zdravo, emitujemo program „Status“, u studiju su Ekaterina Šulman i ja, Majkl Naki… Izvini, nisam mogla da se izdržim.
Demonstracija statusa je veoma stara kulturna stvar koja, koliko se može zaključiti, prati čovečanstvo još od predrazumnih vremena. Smisao toga je sasvim jasan. Demonstracija statusa postoji radi uštede napora. Jednom pobedivši u konkurentskoj borbi, čovek može nastaviti da potvrđuje svoj položaj pobednika novim okršajima, međutim, to je prilično opterećujuća strategija. Ali ako se u društvu stvorila tradicija da se status potvrđuje nekim znakom prepoznavanja, onda je to zgodno i onome ko ima status – ne mora da troši snagu na njegovu svakominutnu potvrdu, i onome ko status nema – ne rizikuje da naleti na jakog protivnika iz neznanja, i jednostavno mu neće stajati na putu.
Obično se status potvrđivao posedovanjem određenih retkih artefakata. Razumljivo je da je mnogima dolazila u исkušenje kupovina tih istih retkih artefakata bez neposrednog osvajanja statusa, što u suštini znači falsifikovanje sertifikata. Naravno, to je dovodilo do toga da se takav falsifikat strogo progonio: negde je običnom narodu bilo zabranjeno da nosi čipku, negde je robovima bilo zabranjeno da se pojasavaju – pa koliko samo sličnih pravila bogata ljudska mašta može izmisliti!
Kako se prelazilo sa društva klasa na model u kojem je status čoveka jasno koreloirao sa njegovim bogatstvom, bujno je procvetala demonstrativna potrošnja. Svako društvo prolazi kroz ovu fazu na svoj način, a zanimljiv je nagli porast takve demonstrativne potrošnje nakon rušenja socijalizma u SSSR-u. Razne anegdotalne zlatne lance debljine prsta – to je upravo to.
Međutim, egalitarne tendencije u društvu, kao i višefaktorska priroda samog koncepta statusa, dovele su do toga da više nije u modi guranje demonstrativnih atributa bogatstva ljudima pred lice. Zašto? Zato što je nestala jedinstvena skala statusa. Možeš biti milijarder, a tvoj sagovornik pukovnik FSB-a, ili rimski papa, ili svetski šampion u tenisu. Čiji je status viši, određuje kontekst, što znači da ceo taj složeni sistem vizuelnih markera počinje loše da funkcioniše i postepeno nestaje zbog nepotrebnosti. Kadirov hoda u trenerci, Zuckerberg u majici, monarhi nose farmerke, premijeri voze bicikle, prava Sodoma i Gomora, skraćeno rečeno. Ljudi sa imetkom biraju stvari prema njihovoj funkcionalnosti, a ne prema svom statusu.
S druge strane, na nižem nivou statusna trka još uvek traje. Odmor u Nice-u pobeđuje odmor u Turskoj, iPhone pobeđuje Huawei, a auto pobeđuje odsustvo auta, čak i ako je vlasnik auta zbog toga prešao na instant hranu, dok onaj koji ga nema vozi taksi i ne mari za to. Tako se u bogatim korporacijama od zaposlenog mogu zahtevati određena statusna potrošnja samo radi demonstracije uspeha kompanije.
Preokupirati se demonstrativnom potrošnjom ima smisla tamo gde to zaista omogućava izravnavanje uglova i izgradnju neformalnih hijerarhija radi opšte udobnosti. Štaviše, pomenuta višefaktorska priroda statusa omogućava vam da manevrišete u prilično širokim okvirima. Recimo, previše vam je skupo da u kolektivu demonstrirate status kupovinom automobila jer već imate hipoteku, a dete treba pripremiti za školu – ali možete biti duša društva, i na svakoj korporativnoj zabavi će upravo vama poveriti uvodni govor. I, inače, tokom jednog takvog govora ništa vam ne sprečava da kolegama ispričate priču o tome kako je materijalna demonstracija statusa znak siromaštva, a pravi momci su odavno prešli sa kolekcionisanja stvari na kolekcionisanje iskustava.
Danas je u Moskvi Hans-German Hope držao predavanje. Kažu da je došlo oko hiljadu petsto ljudi, i to je veoma kul: uskoro će se na libertarijanska predavanja okupljati stadioni. Ja objavljujem prevod još jednog poglavlja Mehanike slobode Dejvida Fridmana.
U poglavlju pod nazivom Otvaramo kapije Fridman govori o tome da SAD treba odmah da se vrate politici neograničene imigracije (naravno, uz napuštanje socijalne pomoći i minimalne plate). Na taj način, on se direktno suprotstavlja gorepomenutom Hopeu, koji je zastupnik prava građana na samoizolaciju od neurednih stranaca.
Rado bih gledala debatu ove dve borbene starce. Može čak i u ringu, radi veće spektakularnosti. Imigrant Hope, koji zastupa zatvorene granice, protiv rođenog Amerikanca Fridmana, koji zastupa otvorene. Svet je pun paradoksa, i upravo zato je predivan!
U poslednje vreme u Rusiji je veoma jednostavno razumeti ko poseduje političku subjektnost. To su oni protiv kojih se država bori. Ako se država s nekim ne bori, to znači da je on ili potpuno pod kontrolom, ili ne privlači pažnju: trpiti one koji vode primetnu nezavisnu aktivnost, ruska država je, očigledno, potpuno prestala da ume.
Ruskim anarho-komunistima iz Narodne samoodbrane prema ovom kriterijumu je teško poreći političku subjektnost: oni su aktivno progonjeni, veći deo njihovog delovanja se prisilno odvija pod maskom anonimnosti, ali ako neko ipak bude uhvaćen, to je skoro uvek krivični postupak, mučenje i drugi trash.
Pokušala sam da razradim njihovu platformu kako bih razumela koliko su ovi momci perspektivni kao saveznici i opasni kao neprijatelji. Na sajtu pokreta ona je izložena u obliku prilično obimnog teksta. Tamo postoje četiri dela, proći ću kroz njih.
Ovde se opisuje kako ankomovi vide savremeno svetsko uređenje i njegove glavne probleme. Govori se o podeli rada između zemalja: sirovinskim, industrijskim, izvorima radnih migranata – i postindustrijskom vrhu lanca ishrane, za koji sve gorenavedene kategorije zemalja rade kao robovi. Navodi se da kako bogatstvo u industrijskim zemljama raste, proizvodnju treba premeštati tamo gde se još uvek zadržava jeftina radna snaga. Takođe se pominje da je socijaldemokratija zemalja prvog sveta krhki kompromis između vlasti i društva, koji se obezbeđuje samo putem eksploatacije ostatka sveta. Zemlje koje generišu probleme, prema tvrdnji autora, bore se za povećanje svog statusa u ovom sistemu, a ne za promenu sistema. Na kraju se objašnjava da u okviru jedne zemlje beg iz sistema nije moguć, jer izolacija od svetske ekonomije osuđuje zemlju na barbarstvo i siromaštvo.
Napomenaću da je opis u celini sasvim korektan, dok se analiza vodi gotovo u terminima marksizma, i iako se primećuje rast blagostanja u zemljama u razvoju, korisna uloga tržišta se ignoriše, kao i činjenica da opisana podela zemalja prema njihovom mestu u svetskom međunarodnom rasporedu rada najbolje korelira sa nivoom ekonomske slobode u tim zemljama.
U ovom odeljku dat je istorijski pregled nastanka država modernog tipa, uz napomenu da su moderne države proizvod kapitalizma. Govori se o porastu nejednakosti i globalizaciji kao zakonitom rezultatu rada kapitalizma. Na primerima je prikazano da država nije potrebna za samoorganizaciju društva, već je potrebna samo za legitimizaciju pljačke. Navodi se da nijedan oblik organizacije državnog uređenja ne obezbeđuje punovredno uzimanje u obzir ljudskih interesa, te da stoga ne treba pokušavati da se država poboljša, već je treba ukinuti. Takođe se govori o opasnostima novih biznisa platformskog tipa, koji u zamenu za svoje usluge stavljaju čoveka u veoma ozbiljnu zavisnost od njih.
Napomenaću da je u istorijskoj analizi izostavljen činjenica da se kapitalizam pojavio ne zahvaljujući, već uprkos državi: staru aristokratiju je potpuno zadovoljavala potpuna stabilnost, i samo je vojnu efikasnost kapitalizma naterala državu da napravi ustupke i reorganizuje se. Takođe smatram važnim pomenuti da u osnovi kapitalizma ne leži toliko plaćeni rad, koliko mogućnost zamene rada kapitalom – upravo to povećava produktivnost rada, a nakon toga i njegovu cenu.
U ovom odeljku se opisuje prelepo čovečanstvo budućnosti, koje predstavlja federaciju poliskih direktnih demokratija – nešto poput Atinske savezničke veze od Temistokla do Perikla, samo bez polisa hegemona, ali sa robotima umesto robova. Umesto tržišta, osnova ekonomije bi trebalo da bude decentralizovano planiranje, sa prikupljanjem zahteva potrošača i njihovim agregiranjem u automatizovanim sistemima za upravljanje proizvodnjom. Problem korupcije u upravljanju i distribuciji rešava se čestim rotiranjem, punim uključivanjem građana u proces i, po mogućnosti, odricanjem od izbora na funkcije u korist izvlačenja žreba. Radi pojednostavljenja distribucije, predviđa se sveobuhvatna prosumerizacija, gde ljudi koriste pre svega 3D štampače i sličan alat, umesto da naručuju gotov proizvod. Novac i privatna svojina se ukidaju.
Napomenaću da je autor očigledno bolje upoznat sa istorijom nego sa ekonomskom teorijom, i da će se možda njegovi stavovi o planiranju donekle promeniti nakon upoznavanja sa teoremom o nemogućnosti ekonomskog proračuna u socijalizmu. Takođe, potpuno je izostavljen iz razmatranja faktor nedostatka prirodne motivacije za inovacije, a naročito za njihovo uvođenje u okviru planirane ekonomije. Na kraju, bilo bi dobro razumeti u kojoj meri se u novom društvu uspeva pobediti faktor tiranije većine, kada direktna demokratija ugrožava ljudsku slobodu, prisiljavajući pojedinca da se potčinjava kolektivu u pitanjima koja, u suštini, kolektiva ne dotiču direktno. Ovi aspekti u tekstu uopšte nisu analizirani.
U završnom i najobimnijem delu govori se o metodama izgradnje novog društva. Navodi se da ne treba tražiti stalnu revolucionarnu klasu, već je važnije tražiti one sa kojima postoji zajednica interesa. Kategorijski se neguje mogućnost reformisanja sistema, a postavlja se neophodnost njegovog rušenja. Najboljim načinom navikavanja ljudi na anarhističku doktrinu priznaje se direktna akcija – prenošenje prakse samoorganizacije za rešavanje najrazličitijih zadataka kroz neposredno iskustvo i lični primer. Ukazuje se na to da, iako je socijalna revolucija jedini mogući način prelaska u novo društvo, ona nosi rizik nastanka revolucionarne diktature, preko koje je neizbežno ponovno rađanje države. Takođe je pokazano da će rana ankomovska društva biti primorana da tokom tranzicionog perioda rade u okvirima svetske tržišne ekonomije – a ona će, zauzvrat, lako pretvoriti bilo koji kooperativ u obično kapitalističko preduzeće, stoga, jednom kada se krene, ne treba stajati, već dokrajčiti kapitalizam širom sveta.
Perspektive da Rusija postane predvodnik prelaska u novo društvo autoru deluju izuzetno niske, pa se predviđa dug period ilegalnog rada sa postepenim rastom mreže aktivista. Navodi se da je važno stvarati ne velike liderske strukture, već mrežu malih grupa sa maksimalnim angažovanjem učesnika i naglaskom na prenos iskustva veterana neofitima. Autor predlaže izuzetno oprezan pristup nasilnim akcijama, pošto one mogu kako ohrabriti pristalice, tako i dovesti do uništenja ćelija, pa čak i mreža, usled reakcije državnog aparata sile. Kao prikladni ciljevi za trening i demonstraciju borbenih sposobnosti navode se prodržavne paramilitarne grupe, jer se država neće umešati protiv njih. Na kraju, daju se saveti o konspiraciji i psihološkoj pripremi.
Odeljak se završava višeznačnim prekidom: autor nabraja mnoštvo opasnosti, ukazuje na to da nijedan od ranije praćenih puteva sam po sebi nije sposoban da dovede do pobede, i da će pokret još dugo morati da ostane marginalan.
Veoma mi se dopala ovo poglavlje, gde autor, konačno, sa nestabilnog tla teorije prelazi na stvari u kojima se očigledno dobro razume i koje sasvim trezveno odmerava u pogledu svih opasnosti.
Rezime
Za mene je bilo važno da razumem šta ti ankomovi zapravo više mrze: državu ili privatnu svojinu. Ako je prvo, onda smo za sada na istom putu. Ako je drugo, onda je bolje da ih ostavimo na miru i da ih ne diramo prvi, budući spremni da oštro odgovorimo na nasilje. Srećom, čini se da u njima ima više zdravog razuma nego zastarelih političko-ekonomskih ideja, i očigledni bandit, kakva je država, njima se čini kao prioritetnija meta nego pošteno zalutali momci poput nas, ankapova: njih su ipak spremniji da pre убеđuju nego da ubijaju.
Zato bih želela da predložim nepoznatom autoru gore navedenog teksta ili bilo kom drugom dovoljno autoritativnom ankomu da uzvrati ljubaznost i analizira libertarijansku platformu u pogledu jakih i slabih strana, neslaganja, perspektiva saveza i slično. Kao osnovu za analizu predlažem da se koristi tekst o libertarijanstvu sa sajta libertarijanske partije – on je dovoljno detaljan, ali u isto vreme relativno kompaktan, i ima prednost manje-više zvaničnog dokumenta, kakvi nisu, na primer, moji članci.
A nakon što obe strane uvere se da postoji minimalno razumevanje između njih, moći će se proceniti mogućnosti kooperacije.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
