Тег: Libertarianism

Zdravo! Molim te, odgovori, kako se deci može objasniti libertarijanizam? :) Ako može, jednostavni primeri „na prste“ – bilo bi super.

Zadatak je zaista prilično netrivijalan, i evo zašto.

Kapitalizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi među ljudima robno-novčani. Anarho-kapitalizam čini granične uslove strožim, ukazujući na to da dominantni robno-novčani odnosi moraju biti i dobrovoljni.

Komunizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi među ljudima odnosi darivanja, a mesto novca zauzima reputacija.

Nije teško videti da je porodica komunizam, a anarho-kapitalizma tamo, po pravilu, nema ni trunke. U međuvremenu, zadatak je da se deci u porodici ispričaju vrednosti ankap-a, i da se učini tako da te vrednosti postanu privlačne za njih.

Problem nije čak ni u tome da se samo ispriča, već u tome što se u detinjstvu najbolje usvajaju ona uputstva koja su potkrepljena ličnim primerom i koja su primenljiva na stvarni život ovde i sada.

Treba početi od najosnovnijih stvari.

Vlasina. Ukazuje se da je ovo mamina stvar, ovo tatina, ovo detetova, a ovo su stvari u zajedničkoj vlasini cele porodice (samo nemojte govoriti tu užasnu komunističku reč „zajedničko“)

Razmena. Razmenjivanje vrednosti je prilično uzbudljiva aktivnost za decu, i ovde je važno ne samo usaditi detetu ukus za razmenu, već i objasniti da razmena mora biti isključivo dobrovoljna i da je razmena uvek nejednaka: svako ceni ono što daje manje od onoga što stiče. Tako da, ako je neko nešto zamenio, a zatim se predomislio, druga strana nije dužna da pristane na povratnu razmenu.

Ugovor. Navikavajte, ako ne zapisivati, onda bar jasno izgovoriti uslove razmene, ne stidite se pozivati na stare ugovore i ne smete sami odustati od svoje reči.

Sud. Ako se ne uspe postići dogovor sa detetom, potražite nekoga ko će vas presuditi, tako da i dete pristane na sudstvo. Neka se navikne da brani svoj stav pred nezavisnim licem, a zatim da izvršava presudu.

Novac. Što ranije dete dobije svoj novac, to bolje. Ne stidite se angažovati ga za bilo koji posao koji želite da od njega dobijete. Ali ako on odbije posao, ne smete ga primoravati na njega. Neka se navikne da izgovori frazu „a šta ja imam od toga?“

Reputacija. Izbegavajte da izazivate stid kod deteta, mnogo je važnije da mu stavite do znanja da njegova reputacija u određenoj oblasti izgleda loše i da mu se sada u tom smislu ne veruje, ali da mu se ovde može potpuno verovati.

Kompenzacija troškova. Ponovo, umesto da ga stidite, predložite mu da razmisli kako bi mogao da nadoknadi štetu. Korisno je pregovarati, ne pristajući na prvu ponudu. Ako ste i sami na neki način prevarili njegovo poverenje, takođe slobodno predložite kompenzaciju, i neka on razmisli da li će prihvatiti ponuđeno.

Samoodbrana. Svako ima pravo na samoodbranu. Ovde ćete možda morati da budete u konfliktu sa drugim odraslima koji zastupaju stav da dete principijelno nema pravo da se bori, već da može maksimalno samo da se požali odraslima. Nemojte se ustručavati da organizujete punopravni sudski postupak nakon ovakvih incidenata, naravno, na dobrovoljnoj osnovi. Ako pritom sud odluči da je vaše dete ipak nanelo nekome nezakonitu štetu, moraćete se postarati da on isplati kompenzaciju.

Uopšte, pokušajte što pre da počnete da se ponašate prema detetu kao prema ravnopravnom subjektu. Možda mu nedostaje znanja ili veština, ali to ga ne lišava prava. Znanje i veštine su nešto što se stiče kroz vreme.

Ne baš najbolji primer ugovora: pružena usluga nije definisana i nema uslova za raskid. Ali i takav ugovor je mnogo bolji od njegovog odsustva.

Kako si upoznala sa libertarijanstvom? Kakva je tvoja priča?

анонимный вопрос

Mnogi pričaju kako su došli do libertarijanstva nesvesno, jednostavno je jednog lepog dana njihovi eruditniji poznanici rekli da se taj kompleks stavova koji oni zastupaju zove libertarijanstvo.

Kod mene je to ispalo malo čudnije. Poznavala sam samu reč, ali sam je tumačila čisto fenomenološki, kao da su libertarijanci pristalice uklanjanja države iz ekonomije i privatnog života građana. Potom sam jednom rekla prijateljici da sam libertarijanka, ona je čula nepoznat termin i krenula na Vikipediju. Tamo nije bio današnji, relativno uravnotežen članak, već je već na samom početku tvrdilo: libertarijanci su, navodno, neki likovi koji se zalažu za odbacivanje agresivnog nasilja. Ja sam se zapitala: šta? Kakve veze ima ta stvar uopšte sa predmetom mog interesovanja? I krenula sam detaljno da istražujem pitanje. Od tada sam kao ona Šulman, koja ne razume da nešto može biti zanimljivije od parlamentarizma (osim možda britanske literature, ali najbolje britanske literature o parlamentarizmu), ne razumem da nešto može biti zanimljivije od ekonomske teorije i libertarijanskog prava, ali me skraćenica NAP i mnoštvo njenih derivata i dalje malo uznemiravaju.

Iskreno smatram da je prodavati libertarijanstvo ljudima preko NAP-a metodološki neispravno i provocira stav prema nama kao prema nekim čudnim frikovima. Za NAP, čisto estetski ubedljivo može da se zalaže samo osoba sa oružjem, spremna da ga u svakom trenutku upotrebi u samoobrani, jer princip neagresije jeste etika naoružanih ljudi, a ne kapriz naoružanih. Ako si nespretna tetka, fika sa manikirom ili vitki metroseksualac, onda se zalaži za nešto drugo.

Izvinite, odletela sam, ali vi ste tražili lične priče, i ja ih imam.

„Zapamtite, deca: NAP je kada svako drži svakoga na nišanu, ali ne puca“
Radi raznolikosti odlučila sam da naglas pročitam priču, možda nekome bolje legne glasom

Zdravo. Ako se koristi samo tradicionalna terminologija za karakterizaciju političkih struja (levo/desno), da li bi bilo korektno nazvati libertarijanstvo socijalno levim i ekonomski desnim pokretom?

анонимный вопрос

Pitanje me je podsetilo na rasprave o samodefinisanju Libertarijanske partije SAD: socially liberal, fiscally conservative. Otprilike je jasno šta se pod tim podrazumeva, ali to izgleda kao pokušaj da se reč „večnost“ sastavi od četiri poznata slova.

„Levi“ i „desni“ su toliko neodređeni termini, toliko lako opterećeni potpuno proizvoljnim agendama, da je čak i neprijatno ih koristiti.

Prvobitno su desni u francuskom parlamentu predstavljali aristokratiju, a sada se povezuju sa nacistima i hrišćanskim konzervativcima, pa zašto umesto korektnog „pokreta za ekonomsku slobodu“ koristiti „ekonomski desni pokret“? Da bi se svi zbunili? Ili samo radi suprotstavljanja ekonomskim levima?

Socijalno levi ne zagovaraju samo slobodu upotrebe psihoaktivnih supstanci ili pravo na abortus, već i, na primer, kriminalizaciju klijenta seksualnih radnica, kao i kontrolu oružja. Pa zašto se zvati nejasnim terminom „socijalno levi“, ako se može odmah govoriti o pokretu za ličnu slobodu?

Koje su mane libertarijske i anarho-kapitalističke teorije?

Glavni nedostatak kako libertarijanske, tako i anarho-kapitalističke teorije je to što one ne postoje.

Postoji ekonomska teorija koju razvija austrijska ekonomsku škola, a koja je dobila relativno koherentan oblik zahvaljujući Mizesu. To je praksiologija, odnosno teorija ljudskog delovanja, katalaktika, odnosno teorija razmene, teorija novca, teorija intervencionizma, teorija ekonomskog ciklusa, i tako dalje. Na ekonomskoj teoriji se gradi logika izlaganja libertarijanske doktrine, pomoću nje se proveravaju različite fantazije o mogućem uređenju društva. Austrijska ekonomska teorija ne daje kvantitativne prognoze i postulira principijelnu nemogućnost njihovog davanja, što daje povod mnogim sledbenicima drugih škola da je zbog toga kritikuju zbog beskorisnosti.

Postoji libertarijanska pravna teorija, ona je i institucionalna, i sociološka. Kod ruskih libertarijanaca uglavnom je prihvaćeno da se u svojim pravnim konstrukcijama oslanjaju upravo na nju, što je neposredno povezano sa tim da ju je razvio Vladimir Četvernin, Rus i još uvek živ. U englesko govorivom svetu su u boljoj upotrebi teorije prirodnog prava.

Postoje različita etička libertarijanska učenja: neka uzimaju za osnovu prirodna prava, druga izvode etiku iz ideje ugovora, treća se oslanjaju na konsekvencijalizam, odnosno donose procenu postupaka na osnovu njihovih posledica – generalno, u oblasti etike među libertarijancima postoji znatno razdrganost i nestabilnost.

Kao rezultat, libertarijanstvo predstavlja prilično širok i pluralistički pravac misli, što se može smatrati i plusom (postoji unutrašnja diskusija, postoji razvoj, ali postoji i slaganje oko osnova), i minusom (po nizu specifičnih pitanja ne postoji jednoznačno mišljenje, pri čemu su neka od tih pitanja veoma ozbiljna, na primer, da li ima pravo na postojanje institucija kao što je država).

Kul drvo, a ovde još nema Četvernina…

Update: kada je post već bio napisan, na SVTV je izašao video sa Aleksejem Tereščukom, koji se bavi upravo sličnim pitanjima.

Može li sebe zvati libertarijancem čovek koji skače na glave ljudima koji zastupaju (takođe i) druge ideologije, ali koje pritom ne nameću nikome i ne krše NAP?

anonimno pitanje

Mislim, da ste podrazumevali bukvalno značenje izraza „skače po glavama“, odgovor bi bio banalan: to je nasilje koje nije odgovor na kršenje NAP-a, stoga onaj ko skače po glavi nema pravo da ostane nekažnjiv, i njegovo ponašanje definitivno u ovom trenutku ne odgovara libertarijanskim principima.

Takođe, mislim da je jasno da zapravo ne pitate da li čovek može nekako da sebe naziva. Čovek može sebe nazivati kako god želi, u to je i sloboda govora.

Dakle, odgovoriću na pitanje u sledećoj formulaciji:

Treba li verovati tvrdnji čoveka da je on libertarijanac ako je poznato da pokazuje nenasilnu agresiju prema onima koji se (takođe) pridržavaju drugih ideologija, ali ih pritom nikome ne nameću i ne krše NAP?

Nažalost, koliko god bilo primamljivo odbijati bilo kog kretena od ponosne titule libertarijanca, mora se priznati: libertarijanac može biti kreten. On vam, usled ličnog neprijateljstva, može nenasilno priređivati bilo kakva neprijatna iskustva, pa čak i provocirati na nasilje, ali on je u svom pravu, i to je sasvim konvencionalan libertarijanski način ponašanja u konfliktu. Primena protiv njega uzvratnih nenasilnih sankcija – slobodno. Pljuvanje u lice – na ivici pravila. Napad nožem – budite spremni na to da će i on i svako od prisutnih moći nekažnjeno primeniti bilo kakvo nasilje nad vama kako bi sprečili vaše postupke.

A kojoj god ideologiji se vi mirno pridržavate – to je uopšte nebitno – čak i socijalističkoj.

– Imaš crno-belo razmišljanje!
– Ne, ti imaš!

U krugovima naših libertarijanaca ima mnogo razgovora i šala o ugovornom ropstvu. Međutim, kako je to moguće sa tačke gledišta libertarijanizma? Jer ne mogu nikome predati svoju volju, telo i um – oni pripadaju samo meni, i koliko god ja želeo, ne bih mogao da zaključim robovlasnički ugovor. Ili bih mogao?

anonimno pitanje

Ne volim da upadam u akademsizam, zato se trudim da angažujem eksperte iz onih koji to ne rade. O ugovornom ropstvu preporučujem da pročitate kod ŽŽ korisnika Artema Željanova putem tagova ropstvo, ropstvo i trgovina robljem.

Lik se pozicionira ne samo kao teoretičar, već i kao praktičar u ovoj oblasti, što njegovom načinu izlaganja daje dodatnu svežinu.

Dajem miks njegovih teza i sopstvenih razmišljanja.

Definišićemo robota kao subjekt koji je primoran na određenu ili drugu aktivnost, a vlasnika robova kao lice ili organizaciju koja je krajnji korisnik prinudne aktivnosti robota. Napomeniću da prisila baš na rad nije odlučujuća karakteristika ropstva – dovoljno je, na primer, da je robot primoran da živi tamo gde mu je određeno, da jede ono što mu se daje i da poštuje raspored koji mu je vlasnik robova nametnuo. Takođe nije od suštinskog značaja da li vlasnik robova ostvaruje profit od robota. Robot može biti gubitak, ali ipak biti u ropstvu.

U modernom svetu je privatno vlasništvo nad robovima, čini se, dozvoljeno samo u Maroku, dok je državno, naprotiv, legalizovano svuda. Čovek postaje rob ulaskom u zatvor, u vojsku, u dom za decu. Da li smatrati robom australijskog državljana koji je obavezan da dođe i glasa na izborima je sporno pitanje. Ja bih to radije definisala kao prirodnu obavezu od koje se može otkupiti.

U čemu je razlika između ropstva i zaposlenja? Rob po podrazumevanim uslovima nema pravo da pregovara sa vlasnikom robova o visini svoje naknade, kao ni pravo da samoinicijativno raskine odnose sa njim.

A sada prelazimo na ugovorno ropstvo. To je ono ropstvo koje nastaje usled zaključenja ugovora, odnosno dobrovoljno. Na taj način, u trenutku sklapanja transakcije, svaka od strana smatra da dobija više nego što gubi.

Tako, na primer, Irci koji su pobegli u Sjedinjene Države od gladi u 19. veku, nisu mogli da plate preseljenje, pa su se prodavali u robstvo. U Sjedinjenim Državama ih je kupalo neko privatno lice, i prema ugovoru su robovi bili obavezni da rade za njega ugovoreni period. Slažite se, takav model je bio profitabilan za sve učesnike u transakciji. Emigrant je kupovao život i kartu cenom privremenog ograničenja slobode. Kapetan je dobijao novac samo ako isporuči kondicionog roba na onu obalu. Vlasnik robova je dobijao jeftinu radnu snagu, koja će se isplatiti samo ako ostane sposobna za rad tokom celog perioda predviđenog ugovorom.

Napomenaću da dobrovoljno robstvo ne znači prodaju tela, uma i volje, čak i ako ugovor nije na određeno vreme, već doživotan, upravo zato što se ne protivi libertarijanskim principima. Ugovorno robstvo samo znači prisiljavanje na rad po zahtevu vlasnika robova, u skladu sa ugovorom. Čuvajući slobodu volje, rob uvek može smatrati dalji boravak u robstvu neprihvatljivim za sebe, i početi da sabotira gospodareva uputstva i preduzima akcije za svoje oslobođenje. Ako uspe da ga ubedi da zaključi novi dogovor, gde će s jedne strane uslov biti oslobođenje, a s druge neka korist, nedostižna prema trenutnom robovskom ugovoru – tada je dobijanje slobode sasvim realno.

Najnevinija vrsta robstva su erotske igre između dominanta i submisiva. Prema ugovoru, submisiv može biti prisiljen od strane dominanta na bilo šta, ali ugovor se može rastiati ili suspendovati po želji jedne od strana.

Najodvratnija vrsta robstva je, naravno, državno robstvo. Državi robovi dolaze besplatno, ona ne brine o koristi, nije zainteresovana za očuvanje robova – i zato ne postoji takva surovost koju ona ne bi mogla lako da pokaže prema njima, ostajući potpuno nekažnjena.

Zdravo! Kako stvari stoje sa pravima životinja u libertarijanizmu? Može li čovek da kupi mače da bi ga okrutno ubio? Mogu li ljudi da stvore zajednicu poput starog Rima sa godišnjim razapinjem pasa?

anonimno pitanje

Šta je pravo na određene radnje? To je stanje stvari u kojem okolina pristaje da te radnje trpi. Drugim rečima: imaš pravo da nešto radiš sa stanovišta određenih spoljnih subjekata, ako oni pristaju da ne protiveče tim radnjama.

Tako, jedno mače može imati pravo da spava na nečijem licu, a drugo možda čak nema pravo ni da uđe u tuđe sobu.
Libertarijanizam je pravna doktrina koja tvrdi da nijedan pravni subjekt nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje nad drugim pravnim subjektima i njihovom imovinom. Time libertarijanizam svodi pitanje prikladanog odnosa prema životinjama na pitanje pravnog subjektiviteta. Stranac koji dođe izvan sela – da li je on subjekt prava? To znači da niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje nad njim. Žena – da li je ona subjekt prava? To znači da niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje nad njom. Dete – da li je subjekt prava? Embriji – da li je subjekt prava? Pas – da li je subjekt prava?

Drugim rečima, čisto logički, libertarijanizam može biti osnova za odbranu prava životinja – ali samo među onima koji priznaju pravni subjektivitet životinja. Što se tiče onih koji životinje smatraju objektima, oni, ostajući u okvirima iste libertarijanske doktrine, mogu postupati sa životinjama koje su u njihovom vlasništvu po sopstvenom nahođenju.
Problem se pojavljuje onda kada se sudare stavovi ljudi koji životinje smatraju bar delimično pravnim subjektima (na primer, na nivou dece) i ljudi koji životinje smatraju objektima svojine. Najuporniji sporovi se uvek vode upravo zbog definicija.

U suštini, zagovornici prava životinja, iz perspektive svojih protivnika, iznose protiv njima zahteve zbog patnje koju oni osećaju, shvatajući patnju životinja u rukama svojih mučitelja. Kako reagovati na takve zahteve? Kao i na bilo koje zahteve etičke, a ne pravne prirode: uzeti u obzir, odmeriti moguće troškove ispunjenja i neispunjenja zahteva, a zatim delovati.

Što su grupe za vršenje moralnog pritiska bolje organizovane, to pre odgovarajuća moralnost postaje mejnstrim u društvu. Dakle, oni koji žele da ipak bez prepreka razapinju pse u libertarijanskom društvu, moraju unapred početi da propagiraju tu svoju strast – pod zastavom očuvanja kulturnih tradicija, ili na neki drugi način.

macica je tužna(((

Da li libertarijanci shvataju da je njihova ideologija nemoguća u stvarnom svetu, jer sama „neprogresivnost“ (neprenošenje agresije) protivreči ljudskoj prirodi?

anonimno pitanje

Tačna definicija principa neagresije glasi:
Niko nema pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja.
Ako je Alisa inicirala nasilje prema Bobu i nije snela odgovornost, društvo ne prestaje da bude libertarijansko. Ono prestaje da bude libertarijansko ako u njemu postoji pravilo prema kojem ni Bob, ni Keroj ne imaju pravo da privode Alisu odgovornosti za iniciranje nasilja.
Država je organizacija nasilja uzdignutog u instituciju, to jest upravo onakvog reda u kojem Alisa ne snosi odgovornost za iniciranje nasilja, samo zato što je država tako naredila.

Pitanje je šta više odgovara ljudskoj prirodi: težnja da se odgovornim za iniciranje nasilja učini svako ko ga inicira, ili samo oni koje je dozvolio neki spoljni izvršilac zakona? Mislim, da više odgovara ljudskoj prirodi drugo, morali bismo priznati da pozivi na kašnjenje korumpiranih zvaničnika na svetlosnim stubovima ne odgovaraju ljudskoj prirodi. U međuvremenu, čak ni sami korumpirani zvaničnici ne tvrde takvu herezu; naprotiv, oni kažu da je to prirodni ljudski nagon, ali hajde da budete civilizovani ljudi i da se pokorno pridržavate zakona koje smo mi smislili.

simboličko nasilje, koje nije uzdignuto u instituciju

Pa razmislite sami, to je tako neprirodno: tek tako uzeti i donirati bitko omiljenom Telegram kanalu: 
1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8

Šta je bilo sa Nju Hempšerom? Kakve su zakone uspeli da promene? Koliko je libertarijanaca na kraju preselilo?

anonimno pitanje

Podsetiću one koji nisu u toku o čemu se zapravo radi. New Hampshire je prilično malo naseljen grad u Novoj Engleskoj, koji je izabran za realizaciju Free State Project – projekta izgradnje minarhističke utopije u pojedinačnoj državi. Prema planu, u kriptofazi projekta ljudi su trebalo da potpišu deklaraciju o nameri da se preselju u New Hampshire, čim broj potpisnika dostigne 20.000 ljudi. Pretpostavljalo se da će uz trenutno stanovništvo države, aktivna manjina od dvadeset hiljada ljudi moći efikasno da sprovodi svoju politiku.

U stvarnosti, preseljenje je započeto čak i pre dostizanja te željene brojke. Danas, prema podacima zvaničnog sajta projekta, deklaraciju je potpisalo 24.155 ljudi, a u državu se preselilo 4.392 osobe.

FSP nije politička organizacija, i većina preseljenika jednostavno živi u skladu sa libertarijanskim idealima. Međutim, frejstejteri su razvili i političku aktivnost. Na sajtu projekta se tvrdi da je tokom celog postojanja projekta u predstavničke organe države izabrano 45 frejstejtera.

New Hampshire je i pre početka projekta bio negde u prvih deset država po indeksu slobode, a nakon pokretanja preseljenja, sigurno je, za oko tri godine, izašao na prvo mesto. U državi postoje veoma lojalni zakoni koji se tiču oružja, supstanci, saobraćajne kontrole i regulacije malog biznisa. Takođe, ovde je široko rasprostranjeno kućno školovanje, a religioznost stanovnika je veoma niska – uz visoku toleranciju prema religijama.

Mihail Svetov tvrdi da su amraši najbrže rastuća zajednica u SAD. Ako govorimo o organskom rastu, moguće je da je to tačno, ali ako uzmemo u obzir one koji su se pridružili spolja, frejstejteri, naravno, lako nadmašuju amraše.
LPR je predstavljen u FSP-u članom peterburške sekcije Jurijem Polozovim.

Pejzaž Slobodnog države, koji mi se nekim razlogom lud듯 sviđa))

Još nešto, New Hampshire je, zahvaljujući frejstejterima, lider u uvođenju kriptovaluta za plaćanje. Ako doživim da pišem izveštaje iz Slobodne države, tada će mi vaši donacije baš doći u priliku. Bitcoin novčanik 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8.

Zašto u libertarijanskoj partiji ima tako malo libertarijanizma i sve je centralizovano?

anonimno pitanje

Dobila sam čitav niz pitanja slične tematik, i izabrala sam najmanje oštru formulaciju koja omogućava da odgovorim suštinski.

Principijelni dokumentarni opis libertarijanske partije, kao i bilo koje druge političke partije u Rusiji, propisuje zakon RF o političkim partijama. Partija je preduzela četiri pokušaja državne registracije, svaki put unoseći izmene u statut radi usklađivanja sa zahtevima Ministarstva pravde. Na kraju, iz Ministarstva su dali do znanja da bez signala iz administracije predsednika neće biti nikakve registracije, i na kongresu 2017. godine doneta je odluka da se završi sa ovom profanacijom dok se vetar ne promeni.

Ali je ostao statut: statut vertikalne strukture od regionalnih odeljenja, koja su podređena federalnom komitetu, sa kongresom koji saziva federalni komitet u skladu sa normama predstavljanja koje usvaja federalni komitet, i sa federalnim komitetom koji bira kongres. Svaka ruska partija, kreirana odozgo, zahvaljujući takvoj kompoziciji zadržava potpunu upravljivost sve dok se ne odluči da je razgrabi – nakon čega se magično pojavljuju alternativni kongresi, komiteti i sve ostalo, i partija ili biva preuzeta ili nestaje.

LPR je pak kreirana odozdo. To ne znači da se u okviru istog tog statuta ona iznenada ispostavi sposobnom za smislenu delatnost. To znači da vrednosti zajedničkog delovanja radi širenja libertarijanskog programa ispostavljaju se ljudima važnijim od bilo kakvih formalnih odluka donetih bez njihovog učešća ili protiv njihove volje. Zato uspeh partije u celini ispostavlja se sve većim što joj članovi partije manje pažnje posvećuju formalnoj strani partijskog rada, i, shodno tome, što je niža čuvena upravljivost.

Ovde bi bilo prikladno pitati zašto se uopšte nazivati partijom, a ne libertarijanskim pokretom, ili nečim sličnim. Koja je razlika? Tako se istorijski сложиło da takva entitet ima takvo ime. Dokle god su troškovi očuvanja imena i statutnih dokumenata niži od troškova njihove promene, sve će ostati kako jeste, samo nemojte mešati kartu i teritoriju. Vi ćete još pitati zašto lik po imenu LPR-tyan ne prenosi zvanični stav partije!

Dakle, glavno je – obezbediti snažan pokret, uključivati nove ljude među pristalice i primoravati strance da bez zastajkivanja izgovaraju reč „libertarijanstvo“, a bilo da će odlazak u streljanu ili kuglanje biti dokumentovano kao sastanak rukovodstva regionalne sekcije, potpuno je nebitno.

logo LPR (inače, u statutu je opisan drugi logo, ali koga briga!)

Da, za svaki slučaj: donacije LPR-tanj se ne računaju kao partijski prilog.