Автор: Анкап-тян

Mane agorizma

Prilično sam mnogo promovisala agorizam ovde, i moglo vam je ostaviti utisak da je to jedini dostojan put borbe protiv države: minarhizam brzo posustaje, panarhizam takođe zapinje u prvim fazama implementacije, samo je agorizam neuništiv, zaista pomaže mnogim ljudima da žive i formira u njima korisne osobine, odnosno sam sebe ojačava. Ipak, on ima svoje mane. Danas ću pokušati da ih spojim, ali ću, naravno, navesti kontratezu za svaku tezu, jer cilj posta ipak nije taj da unese tugu.

Podsećam da pod agorizmom podrazumevam bilo koji nenasilni preduzetnički rad, bilo on direktno zabranjen od strane države, ili barem nikako od nje regulisan.

Teza 1. Zbog protivljenja države, agorista mora trošiti napore na maskiranje svoje delatnosti ili druge načine da se izvuče iz linije udara. Troškovi za to nisu nula čak ni za mikro-biznis, i brzo rastu sa povećanjem obima preduzeća.

Kontrateza. Rusi, kao i podanici drugih prirodnih država, mogu na ovo zameriti da za legalni biznis u njihovim jurisdikcijama troškovi protivljenja državnom rejderstvu takođe brzo rastu sa uspešnošću preduzeća, pa je zbog toga važno skrivati promet i profit ne samo radi izbegavanja poreza, već i da policija i druge službe ne bi oduzeli samo preduzeće.

Teza 2. Inače, o rederima. Pored državnih, postoje i privatni. Crni biznis ne može koristiti državnu zaštitu od takvog rejderstva i prinuđen je da se brani sopstvenim silama, a troškovi za to takođe brzo rastu sa povećanjem obima delatnosti.

Kontrateza. Rusi ili podanici drugih prirodnih država će vas, slabe volje, pomaziti po glavi kada čuju reči „državna zaštita“, a zatim će ispričati mnogo nesrećnih priča. De facto, nasilno oduzimanje biznisa u takvim jurisdikcijama je privatno-državno partnerstvo, kada država oduzima, a privatnik kupuje za sitne pare, ili kada privatnik oduzima, a država svojim sudom potvrđuje njegovu ispravnost, ili, konačno, kada država vrši pritisak bez zakona, sve dok biznis ne bude prepisan na privatnika.

Teza 3. Agoristi je teško da sačuva svoju libertarijansku čistotu – na crnom tržištu će vrlo brzo biti primoran da se sam bavi silovitim preduzetništvom, ili da sarađuje sa silovitim preduzetnicima, ili će od njih upasti u vazalnu zavisnost. Legalno delovanje neće toliko oštro postavljati pitanje o poslovima sa savestom.

Kontrateza. Da, to nije isključeno, mnogo toga zavisi od situacije. Negde mafija mora da „podmazuje“ svakog prodavca na tezgi, a negde svaki državni službenik može biti poslat na vlastitu miting ili glasati po nalogu nadređenih. Tako da sama po sebi legalnost ili ilegalnost ničemu ne garantuje, a svoje principe će ipak morati da brani, prosto iz samopoštovanja.

Teza 4. Ideja da se država izgladni kroz agorizam mogla bi da funkcioniše u SAD, gde mali biznis čini ozbiljan udeo u ekonomiji, ali u istoj Rusiji on egzistira na ivici izumiranja, a udeo poreza od njega u državnom budžetu je mali. Zato u Rusiji, sa njenom gigantomanijom, agorizam neće moći da ispuni deklarisanu zadaću.

Kontrateza. Upravo mali biznis koji radi „belo“ egzistira na ivici izumiranja, zbog čega privlačnost praksi agorizma samo raste. Ipak, moram da se složim: dok agoristi principijelno lete ispod nivoa radara, neće imati značajan uticaj na državu, a da bi se neplaćanje novca državi iz razbacanih individualnih tajnih praksi pretvorilo u moćnu kampanju građanske neposlušnosti, legitimitet države mora biti ozbiljno poljuljan njenim sopstvenim neuspesima. Ruska država za sada sigurno uspeva u tom zadatku, treba iskoristiti trenutak.

I za kraj, pojačaću svoju poruku iznetu na početku članka. Glavni zadatak agorizma u današnjoj Rusiji je edukativni. Ništa bolje ne oslobađa od paternalizma u sopstvenoj svesti nego gruba praksa. A dok se ne prevaziđe paternalizam, državu se neće ukinuti.

Uslov uspešnosti agorizma

Državna narkopolitika

Kada je krajem februara Aleksandra Litrejeva uhapsila policija zbog supstanci, ja sam objavila post, u kojem sam pozivala da se fokus ne stavlja toliko na konkretan slučaj, koliko na ukidanje samog člana 228. Predlagalo se da se požuri sa pritiskom na državu putem masovnih akcija, dok informativni povod ne bude zamenjen nečim drugim. Nažalost, informativni povod je ipak bio zamenjen, i masovne akcije se sada mogu desiti samo kao rezultat sabotaže strane države, kao što se dogodilo u beogradskom metrou na dan premijere sistema propuštanja.

Dakle, dok je zemlja polako odlazila u kućni pritvor, grupa za podršku Litrejevu je tiho radila na njegovom oslobađanju i uspela je: Aleksandar je izašao na slobodu. Ali ni pravac delovanja kao što je podkopavanje državne narkopolitike nije zaboravljen, i danas je pokret Čajni klub objavio veoma dobar, detaljan longread o tome kako država bori protiv droga i kako bi to trebalo da radi.

U toku sam da je Libertarijanska partija u napetim odnosima sa Čajnim klubom, ali u ovom konkretnom slučaju smatrala bih velikim propustom sa strane LPR-a da ne promovišu ovaj članak – čak i ako je za to potrebno prebaciti ga na svoj sajt, kao i ukloniti iz njega pominjanje ČK i potpise svih autora koji nisu članovi partije. Kao što Ekaterina Šulman voli da ponavlja, za politički uspeh je potrebno ujedinjavati se oko zajedničkih interesa, a ne oko zajedničkih simpatija. Zato, molim vas, pomozite svojoj redakciji da donese ispravnu odluku.

Takođe bi bilo sjajno ako bi Jegor Žukov prosledio članak svom nedavnom sagovorniku, Evgeniju Rojzmanu. U svom februarskom postu naivno sam tvrdila da čak i u okviru njegove kanibalističke logike, korisnik droga nije kriminalac. Ma nema šanse. U emisiji Žukove emisije „Uslovno vaš“ Rojzman je tvrdio upravo suprotno. Takođe je ukazao da uopšte nije u toku sa istim portugalskim iskustvom – a o tome se u članku takođe piše.

Zahvaljujući koronavirusu pojavio se još jedan perspektivan pravac pritiska na državu. Može se zahtevati potpuno ili delimično ukidanje člana 228, a takođe se može zahtevati amnestija svih koji sede po ovom članu, s obzirom na preteću epidemsku situaciju. Kada zvaničnici imaju opcije „da“ i „ne“, njima je lakše da odbiju. Kada postoji izbor između ukidanja člana i amnestije onih koji su po njemu zatvoreni, šansa za amnestiju se naglo povećava. Uz amnestiju se odmah može insistirati na moratoriumu – koja je svrha puštati gomilu ljudi iz zatvora da bi se odmah počelo popunjavati oslobođena mesta po istom tom članu. A od moratoriuma do ukidanja nema daleko. Ali čak i ako do ukidanja ne dođe, to već nije toliko strašno – ionako već mnogo godina živimo u režimu moratorijuma na primenu smrtne kazne.

Mehanika slobode, poglavlje 45

Nakon duže pauze objavljujem samo jedno poglavlje iz knjige „Mehanika slobode“ Davida Friedmana, ali se nadam da ću se uskoro ubrzati. Kao i obično, podsećam vas da projekat prevoda možete podržati svojim donacijama na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo

Poglavlje 45, Postoji li libertarijanska spoljna politika, posvećeno je razmatranjima o moralnoj dilemi koja se nalazi pred potencijalnom libertarijanskom vladom Sjedinjenih Država. S jedne strane, za odbranu od tako ozbiljnog protivnika kao što je Sovjetski Savez, potrebni su značajni napori, što implicira mrežu međunarodnih saveza. S druge strane, svaki savez podrazumeva mogućnost da će se morati ratovati za tuđe interese u ratovima koji nemaju nikakve veze sa libertarijanskim vrednostima. Na kraju, Friedman dolazi do zaključka da je politika nemešanja ipak poželjnija za libertarijance.

Od tada je Sovjetski Savez prestao da postoji, i time su argumenti u korist politike nemešanja samo ojačali.

Preusverjavanje etatista

Vitalij Tizun, čiju sam brošuru Teorija slobodnog društva nedavno pregledala, objavio je kratak video snimak u kojem razmatra kako promovisati ankap. I ja radim u sličnom pravcu i nadam se da ću vas uskoro obradovati novim videom od Libertarian band-a, ali Vitalij je bio brži.

https://youtu.be/pnpCDuMVaUE

Ako vas video zainteresovao, možete preuzeti letak za samostalnu distribuciju – u njemu je ukratko rezimirana glavna poruka videa. Naravno, ovo je za budućnost – onima kojima su letci potrebni sada, dok ljudi sede kod kuće. Iz bezbednosnih razloga, letak ne treba naručivati u štampariji – štampajte malo po malo, na štampaču i gotovinom.

Principi agorizma

Moj kanal ima ogledalo na Vkontakte, koje vodi neko od čitalaca. Ja sama ne pratim to, pa ako se tamo pojavi nešto zanimljivo u komentarima, javite mi u privatnoj poruci. Konkretno, opis poslovne ideje za agoristu podstakao je Aleksandra Tatarkova, čiji sam YouTube kanal ovde već jednom preporučila, na opširno dopunjenje, koje sam odlučila da iznesem u posebnu objavu.

Dozvoliću sebi da malo generalizujem i formulišem osnovne principe agorizma.

1. Radi sa privatnim klijentom, a ne sa organizacijom. Privatnom klijentu je svejedno da li si platio poreze ili nisi.
2. Radi za gotovinu. Samo gotovina može biti crna. (podsetnik od Ankap-čan: bitkojn je gotovina)
3. Ne potcenjuj barter. Prema dokumentima uopšte ne prolazi nikakav novac, a svaka strana je dobila ono što je želela.
4. Korupcija nije loša, već dobra. Imaš agenta u štabu neprijatelja (države). Ne daješ novac neprijatelju (državi). Smanjuješ zavisnost službenika od države, jer mu pružaš alternativni prihod. On je tvoj saučesnik. On će te pokrivati, jer si ti kompromitujući materijal za njega. I on je više zainteresovan da vaša šema ne bude otkrivena.
5. Prodaj ono što je nemoguće evidentirati ili izbrojati. Na primer, porcije obroka, ili brošure, ili vizit karte (štampa).
6. Nabavka materijala takođe mora biti crnom gotovinom.
7. Izbegavaj bezgotovinsko plaćanje čak i na ličnu karticu. Neka klijent prenese novac onome kome ti duguješ. Moji klijenti su čak plaćali i muzičko školovanje moje ćerke! Tako deluješ kao da ništa i da nisi uradio. Tvom poveriocu je svejedno ko je platio tvoje dugove. A država dobija porez samo na jednu transakciju.
8. Sjajna šema sa darovima prirode. Bez ikakve nabavke. Novac je dobar, apsolutno crn i neostvariv. Na primer, mi smo 90-ih sakupljali šišarke. Prodaja na crno, za gotovinu. Koliko je prodato – nedokazivo.
9. Rad sa onim čega se ne može dotaknuti. Na primer, dizajn. Napraviš dizajn, dobiješ novac. Od koga, za šta – pokušaj to da razgraničiš. Tu osobu možda nisi ni video uživo! Poslao ti je porudžbinu preko WhatsApp-a, dobio skicu na mejl. Uplatio ti je novac na telefon.
10. I razne vrste usluga na terenu ili kod kuće. Tipa, popravka kompjutera, manikir, renoviranje stanova, dresura/šetnja pasa. Čak i ako dođu iz poreske po prijavi, kažeš da još uvek nije bilo klijenata. Čim se pojavi prvi – napraviću patent. Dokazati da ti polugrad koristi usluge, može se samo po šaputanju. Ali, mora se raditi normalno, da te niko ne bi okrivio…

Otprilike tako. To je prvo što mi je palo na pamet. Mnogo toga iz ličnog iskustva iz 90-ih. Svesno sam izostavio kriminalne šeme. Možda sam mnogo toga propustio. Ovde je glavno – naznačiti pravac razmišljanja.

12 godina LPR-a

Pre godinu dana sam čestitala LPR na jedanaestom godišnjici, upoređujući partiju sa neskladnim tinejdžerom koji aktivno raste i pokušava da izgleda odraslo. Sa 12 godina kod tog tinejdžera vidimo potpuni unutrašnji nesklad, histeriju, gubitak smisla života i suicidale misli (izvinite, konkretika neće biti, post nije o tome). To je praćeno javnim komentarima, poput nedavnog posta Vitalija Tizuňa o tome čemu su političke partije loše kao takve.

Meni je povodom toga ipak bliža retorika Dejvida Fridmana, koja se svodi na tvrdnju da ambalažu za proizvod treba proizvoditi čak i ako je njena krajnja sudbina da bude bačena. Meni preostaje samo da razvijem Fridmanovu metaforu i naznačim da iz ambalaže, međutim, ne treba praviti kargo-kult, i ako ste spremni da kupujete proizvod bez ambalaže, onda nije neophodno ni trošiti resurse na nju.

Zadatak libertarijanske partije je implementacija libertarijanskih ideja u državnu normativnu bazu koristeći specijalizovane državne političke interfejse. Zadatak libertarijanskog pokreta uopšte je širenje libertarijanskih ideja u društvu. Partija takođe može obavljati taj sporedni zadatak za nju, ali nije obavezna, jer je namenjena nečem drugom. Za nju je prenošenje ideja u društvo samo način dopunjavanja ljudstva. Libertarijanska partija može sutra da se samorasformiše, i to će biti samo napuštanje jednog od pristupa smanjenju države, ali nipošto kraj libertarijanizma u Rusiji.

Tako da čestitam svima koji su danas u LPR i koji se pripremaju da u nju uđu. Radite posao koji smatrate važnim i korisnim, samo ga, molim vas, ne shvatajte sa zverskom ozbiljnošću, jer je ponekad malo neprijatno zbog vas.

Kako će raditi juvenilna pravda u libertarianizmu?

Na primer, Vasi Pupkin iz 3 “b” je iz šale prijavio postavljenu bombu u školi, koja kasnije nije pronađena prilikom provere. Ili je pretukao školskog drugara do reanimacije. Ili je ukrao, a zatim polomio tuđi bicikl.
Pretpostavimo da je zadržan. Šta se dešava dalje? Ako roditelji, prema libertarijanstvu, ne snose odgovornost za postupke svoje dece, kako će se kazniti maloletni huligan? Novca za nadoknadu štete on, kao ni njegovi roditelji, recimo, nema. Hoće li biti zatvoren u zatvor ili će biti primoran da radi i nadoknađuje štetu?

Vopros999 (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00008510 BTC)

Tvrdnja da dete poseduje samo-posedovanje (self-ownership) znači da drugi ljudi priznaju njegovo pravo da raspolaže sobom u većoj meri nego što bi on mogao postići silom. Ipak, kao što pravo privatnog vlasništva nad stvarima retko znači slobodu korišćenja istih na štetu drugih, tako ni samo-posedovanje deteta ne znači za njega potpunu slobodu nanošenja štete okolini.

Pored samo-posedovanja deteta, ljudi obično priznaju nekome pravo starateljstva nad njim. To pravo obično uključuje prioritet u uvođenju norm moralnosti, ali je neizbežno kompenzovano pravom ostalih da od staratelja zahtevaju nadoknadu štete koju je dete nanelo. Nije važno ko brine – roditelji, škola, samo slučajni ljudi koji su preuzeli taj posao – ili svi oni nekako raspoređuju ta prava među sobom. Tako ili drugačije, nakon prava starateljstva ide i odgovornost za štetu koju okolini nanose postupci staratelja.

Roditelji su izveli dete u šetnju, ono polomi tuđu igračku – odgovaraju roditelji. Sa detetom je ostala baka – za polomljenu igračku odgovara baka. Dete je otišlo u školu – odgovornost za štetu koju nanosi okolini tokom školskog vremena snosi škola. Dete je otišlo u školu, a odatle sa telefona poslalo poruku o postavljanju mine – to je problem škole, jer se dete u to vreme nalazilo u njenoj zoni odgovornosti.

Možda će rizik od štete koju izazove dete moći da se osigura, baš kao što se osigurava građanska odgovornost vlasnika automobila. Trenutno, kao što znamo, vlasnici automobila neradno osiguravaju svoju odgovornost, što često navodi države da učine sklapanje takvih ugovora obaveznim. Tako da nisam sigurna da će u bezdržavnom društvu starateljska odgovornost uvek biti osigurana. Najverovatnije će svoju starateljsku odgovornost osiguravati škole, posebno one iz srednjeg i višeg cenovnog segmenta – prvo, imaće više sredstava za to, a drugo, može se pretpostaviti da će učenici skupih škola u proseku izazivati manju štetu okolini (nije činjenica, ne bih se usušila da precizno predviđam).

Drugi faktor koji će teško omogućiti da osiguranje starateljske odgovornosti postane panaceja za roditelje, jeste taj što će pri svakom učinjenom protivpravnom delu deteta iznos insurance premije rasti, odnosno, osiguranje štete koju izazivaju najmanje socijalizovana deca će verovatno biti previše skupo.

Dalje, mašta kritičara ankap-a crta razne dikkensovštine, sa radnim kućama i sličnim. Jako sumnjam da će takvo biti traženo u humanom i imućnom društvu, međutim, očigledno je da će prava staratelja koji se nađu u nesposobnosti da snose odgovornost za postupke pod starateljstvom biti odbačena ili će, bar, biti strogo ograničena. U čiju korist? Pretpostavljam, u korist humanitarnih organizacija čiji će osnovni cilj biti upravo socijalizacija takve dece. Kao varijantu – u korist imućnijih građana koji će pristati da pokriju dugove po tužbama protiv bivših staratelja deteta, nakon čega će sami preuzeti dalju odgovornost za to dete. Ne bih se usušila da predviđam koji će model biti traženiji na tržištu, ali etički su prihvatljiva oba.

Socijalizacija teške dece pre dva veka – mračna prošlost ankap-a

Naučena bespomoćnost, iluzija kontrole i agorizam

Mihail Požarski je objavio veoma dobar video o iluziji kontrole. Obavezno pogledajte u celosti ako još niste, a ja, kao i obično, iznosim ključne teze u mom razumevanju.

  1. Iskustvo upadanja u bezizlaznu situaciju (onu u kojoj položaj subjekta ne zavisi od njegovih napora) provocira razvoj naučene bespomoćnosti.
  2. Naučena bespomoćnost naglo smanjuje konkurentni potencijal subjekta u situacijama kada od njegovih postupaka zaista nešto zavisi.
  3. Važna psihološka odbrana od naučene bespomoćnosti je iluzija kontrole. U bezizlaznoj situaciji čovek može poverovati da od njega ipak nešto zavisi, i tada se naučena bespomoćnost neće pojaviti.
  4. Međutim, rituali psihološke odbrane, koji imaju za cilj da formiraju iluziju kontrole, mogu sami po sebi pogoršati bezizlaznu situaciju.
  5. Zato je efikasnija veština refleksije, kada subjekat analizira šta stvarno može da kontroliše, a šta ne, i ne troši snagu na iluziju kontrole, prihvatajući višak sila onakvima kakvi jesu.
  6. Takva veština se formira kroz iskustvo samostalnog izlaska iz teških situacija, i nikako drugačije.
  7. Zato je stvaranje glomaznih centralizovanih struktura i prebacivanje odgovornosti za sve što postoji na njih — iluzija kontrole, a stvarna borba protiv poteškoća predviđa pre decentralizovan pristup zasnovan na ličnoj odgovornosti. Tačka.

    8. Zato, nakon što sam označio tri glavna puta kretanja ka ankapu — minarhizam, panarhizam i agorizam — posebnu pažnju posvećujem upravo agorizmu.

    Može se osnovati politička partija, kao kod velikih igrača, održavati mitinge, kao veliki igrači, i verovati da svojim političkim pritiskom na neki način utičeš na politiku koju vode vlasti — a na pitanje zašto život ne postaje bolji, odgovarati da preduzeti napori nisu dovoljni, da na trg ne treba da izađe stotinu hiljada, već milion ljudi.

    Može se predlagati reforme za stvaranje funkcionalnih konkurentskih jurisdikcija, sanjati o građanstvu na Fejsbuku ili Bitnation projektu, a na pitanje zašto se sve to ne uvodi, odgovarati da sve to ionako ide u tom smeru, ali bi bilo dobro udvostručiti napore u propagandi.

    A može se jednostavno zaključiti dogovor i ne platiti porez. Ili zaobići nezgodnu zabranu. Ili smisliti servis koji je koristan ljudima, ali nevidljiv državnim služnicima. To više nije iluzija kontrole. To je sama kontrola. Na takvim stvarima čovek uči kako samostalno da izlazi iz teških situacija. A ako se nađe u uslovima u kojima ne kontroliše mogućnost izlaska iz položaja, tada će već biti rezistentan na naučenu bespomoćnost, ali se neće udariti u rituale radi iluzije kontrole.

    Može se ostati ateista u rovovima pod vatrom. Dok jedan prlja pantalone, a drugi se moli, agorista produbljuje rov.

    https://youtu.be/pJuUbGwYH1Q

Kako biti agorista i baviti se običnim biznisom uz minimalno moguću uplatu poreza?

Na primer, želim da otvorim kafić. Otvarajući kafić u centru grada, ozbiljno rizikujem da izgubim novac od strane države. Kako izbeći to, i da li uopšte vredi rizikovati otvaranjem ilegalnog biznisa u modernoj Rusiji sa stvarnim prostorom i ljudima unutra? Imam osećaj kao da je agorizam trenutno samo prodaja supstanci, ali ja ne želim da prodajem supstance na toru, želim da se bavim, na primer, kafićem, a tamo već nije takva anonimnost, tamo je potrebno da ljudi znaju za njega i da bude na vidiku. Dakle, to uopšte nije isto što i tržište supstanci, na primer, gde se poslovi mogu obavljati preko tora. Dalje, ako se pojave neki problemi sa vlastima, sud i pravosuđe su monopolizovani, i niko me neće zaštititi od proizvolja poreskih službenika. Šta raditi? Čekati dok izbegavanje poreza ne postane norma? Podmazivati mitoom? Tada će novac otići državnim službenicima i povećati njihovu zainteresovanost za pravljenje problema (da bi bilo više mita). To je neki začarani krug.

Pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.0001985 btc

Praktike agorizma uvek podrazumevaju određenu solidarnost između ugovornih strana protiv države, i na nju treba težiti prilikom razmatranja kako izgraditi svoj sivi biznis. Tako, ako otvorite neoporezovani objekat na otvorenom prostoru u centru grada, imate jedinu šansu da izbegnete represivni pritisak države: ako kao odgovor na takve pokušaje vaši klijenti odmah razstrelaju predstavnike države, i ako im to je unapred poznato. Van Čečenske Republike ne može se računati na to, tako da nema šta tražiti.

Pošto smo već počeli da pričamo o oblasti ugostiteljstva, predložila bih drugi poslovni model. Pronađite neki nepreviše pompcio poslovni centar, sa blagim režimom propuštanja, prođite kroz svaku kancelariju i izložite svoju jednostavnu komercijalnu ponudu – da ste svakog radnog dana tokom pauze za ručak spremni da im dostavljate topli kompletan obrok po fiksnoj niskoj ceni, uz plaćanje gotovinom. Evo linka za Telegram bota, svakog jutra do 11:00 možete napraviti porudžbinu birajući jedan od tri kompleta, i od 13:45 do 14:15 porudžbina će biti isporučena u kancelariju. To je, zapravo, ceo model. Tredaće vam da iznajmite prostor za kuhinju na fizičko lice, da zaposlite osoblje „na crno“ – i radite. Možete se čak i ne predstavljati nikome bilo kojim imenom, vaše ime je Telegram bot. Ah, da, takođe će biti potrebno potrošiti novac na pisanje bota. Kao alternativa, bot se može zameniti sajtom, ali to zavisi samo od toga koliko je Telegram zastupljen u vašem gradu.

Inače, da ne biste bezveze šetali sa svojim reklamama, kada budete reklamirali svoju službu toplih obroka, ponesite sa sobom ukusan kolač, on će se odlično prodati u kancelarijama, bilo bliže ručku, bilo bliže „five o’clock“ vremenu. Tada nećete biti samo „neki lik koji je došao sa brošurama“, već „oni, oni sa pecivima, mogu da nose i tople obroke“.

Naravno, ovaj model najbolje funkcioniše kada u kancelarijama ima nekog života, tako da period totalne samoizolacije nije najbolje vreme za početak ovakvog biznisa. S druge strane, upravo sada možete organizovati besplatnu ishranu za lekare u bolnicama, putem donacija. Neke nevladine organizacije se time već bave, i ništa vam ne sprečava da i vi počnete da usavršavate svoje organizacione veštine upravo sada. Svaka dobrotvorna organizacija troši deo prikupljenih sredstava na sopstvene potrebe, tako da, ako ne budete previše neustrašivi, ćete barem uspeti da obezbedite minimalnu zaradu sebi i svojim zaposlenima, plus stekleti reputaciju i poznatost, a i sam objekat dobrotvorstva će vam biti zahvalan i, ako zatreba, izdvojiće respirator van reda.

Naravno, ova ideja nije nova, ali u ovoj sferi će još dugo postojati prostor za agorizam, naročito van glavnih gradova

Strategije u krizi

Vladimir Milov je u svom video-blogu pokrenuo rubriku „u karantinu“ i do sada je u njoj objavio dva klipa. U prvom on daje okvirnu procenu za zaposlene, a u drugom nudi neke savete za mala preduzeća. Naravno, najbolje je da ih pogledate u celosti, a ja ću ukazati na važne momente, po mom mišljenju.

  1. Ovo će trajati dugo. Ako već sada trpite gubitke, ne treba da računate da ćete samo prečekati najgore, već treba odmah raditi na njihovom smanjenju.
  2. Država neće pomoći. Od nje treba zahtevati što više i što glasnije, ali ne bi trebalo ozbiljno oslanjati svoje planove na državnu podršku.
  3. Biti idioti ne isplati se. Država nije proglasila višu silu, ne nadoknađuje gubitke, ne smanjuje apetite. Ako sada jedete jedni druge, to je put u ništa. Važno je dogovarati se međusobno mirnim putem, pošto je pogodilo sve. A idiotima se može pokazati sva moć institucije reputacije.

    4. Posebno ću se zaustaviti na trećoj tački. Milov savetuje da se koriguje model potrošnje tako da se kupuje samo od onih koji ispunjavaju etičke kriterijume: hrane lekare besplatnim ručkovima, brinu o životinjama, isplaćuju zaposlenima plate umesto da ih šalju na neplaćene odmore – i tako dalje.

    Zaista, uloga svakog potrošača je sada značajno porasla, i od njega u velikoj meri zavisi koji će biznis opstati, a koji ne. Ali ja bih svim kriterijumima selekcije dodala još jedan, veoma važan: koliko taj biznis dâ državi. Hranjenje države svojim porezima oduvek je bilo težak moralni kompromis, ali sada to postaje skoro zločin. Ranije je moglo da se radi „na crno“ i da se ravnodušno odnosi prema tome što država uzima PDV sa tvojih kupovina. Sada je to važno. U uslovima osiromašivanja ljudi, rastući porezi ruske vlade su demonstracija čistog ludila od strane građana.

    Zato, birajući od koga da kupite, recimo, hranu, orijentišite se prvenstveno na to. Turšija ili krompir na pijaci – odlično mesto za novac. Kupovina u kiosku poljoprivrednog gazdinstva je sjajna, ali još bolje ako je direktno sa vozila i bez kase. Kupovina u prodavnici pored kuće – samo ako nije lanac i ako koristi pojednostavljenu poresku osnovu (odsustvo PDV-a se može videti na računu).

    Najbolji moralni izbor za bilo koji mali biznis danas je odlazak u ilegalu. Zvanično se zatvoriti i nastaviti da uslužujete klijente po ličnom dogovoru – to je mera koja će omogućiti ne samo da se zapuši rupa kroz koju vaš novac odlazi državi, već i da se ubrza razvoj horizontalnih veza. Vreme je da se prošire liste kontakata, nabave lični vodoinstalateri, frizeri, lekari – i klijenti, to je podrazumevano.

    Da bi se odbijala usluga službenicima aparata bezbednosti, atmosfera u društvu još uvek nije toliko napeta, ali već ima smisla voditi sa njima duševno spasiteljske razgovore. Recite im: vi ste državni službenici, preživećete od plate, privatnom sektoru je teže. Zato ne smetajte na putu, ne ometajte rad – ne dovodi do greha.

    Sledeća etapa odbacivanja režima nakon odlaska u ilegalu obično su sabotaža, diverzije i gerilski rat: uništavanje kamera za nadzor, razaranje kancelarija poreske uprave, paljenje policijskih automobila i druge sitnice, ali ne treba se opterećivati glupostima. Ako se uspe postići totalno neispunjavanje državnih naredbi bez upotrebe sile – tim bolje za sve nas.

    A kada Putin ode i kada njegovo mesto zauzme neki Navaljni, važno je odmah ga staviti pred činjenicu: po starom – neće biti. Efikasna država je jeftina država. Što je ona jeftinija za građane, to ima više osnova da očekuje da će se njegove ljubazne molbe izvršavati. A na bilo kakve zahteve države u prelepoj Rusiji budućnosti, građani treba da imaju jednostavan i brz odgovor: „u pičku materinu“ – tamo ide to. I da pokazuju u onom smeru u koji su poslali današnjeg diktatora.