U poslednje vreme, uz blagoslov profesora Ouzana, počela sam da se pozivam na neke misteriozne uslove održivosti anarhije prema Hiršlejferu. Ali pošto je ovaj koncept postao učestao u diskusijama, bilo bi dobro da ga malo detaljnije istražimo.
Zato se Andrej Meškov odlučio da prevede (a ja da uredim prevod) članak profesora Kalifornijskog univerziteta Džeka Hiršlejfera Anarhija i njen raspad, u kojem se uvode ti uslovi. Željotni takođe mogu da se upoznaju sa originalom članka (na primer, može ih zanimati lista literature koju nismo odlučili da uključimo u prevod).
U članku je opisan matematički model anarhičkog sistema, osnovni mehanizmi interakcije u njemu – i doneti su zaključci o ponašanju modela. Naravno, ovi zaključci su tačni u odnosu na stvarno društvo samo u meri u kojoj model odražava društvo, ali to važi za sve metode matematičkog modelovanja. Hiršlejferov model nije jedini, samo se smatra najnaprednijim u današnje vreme, a pritom dovoljno jednostavnim da bi bilo praktično koristiti ga.
Podsećam da su svi prevodi u kojima sam učestvovala prikupljeni u odgovarajućoj sekciji na sajtu.
Tamo živi prilično malo ljudi, pa je potražnja za robom, naravno, mala. Kapital se tamo neće skupljati jer nije isplativo, a škola i bolnica u selu se ne vide.
Zapravo, upravo u takvim „medveđim uglovima“, gde nema ne samo škola i bolnica, već i policije i poreske uprave, ankap je trenutno najviše izražen. U ovim malo naseljenim regionima, gde su korisni resursi raspoređeni retko i na velikoj površini, umesto klasičnih prava vlasništva nad zemljom, pre postoji tradicija prehrane sa određenih poseda. Čime se tačno mali preduzetnik tamo bavi, to je pitanje drugog reda. Možda hvata ribu, možda ubija divljač, možda skuplja šišarke. Dalji zadatak mu je da izveze i proda plen, izbegavajući pritom sve vrste nadzora.
Ovako ekstenzivno gospodarstvo je sasvim sposobno da izdržava retko radno sposobno stanovništvo. Nije potrebno živeti cele godine u lovišti, a još manje je potrebno živeti tamo sa porodicom. U gradu ili velikom naselju postoje civilizacijska dobra, pa je tamo praktičnije lečiti se, školovati decu i koristiti internet. Mnogo materijala o ovoj temi može se pronaći na sajtu fondacije Hamovnici.
Ako se pak ne govori o lovu i sakupljanju divljih biljaka, već o poljoprivredi, onda i ovde, ponovo, gustina naseljenosti treba da bude veoma skromna, jer uz savremena sredstva mehanizacije veliko selo jednostavno nije potrebno: na jednu osobu bi pritom pripadalo premalo obradivog zemljišta. Tako da i ovde imaju smisla relativno mala naselja, a za civilizacijska dobra se ide u grad. Kako to otprilike izgleda, možemo videti na primeru SAD, gde je tržište zemljišta prilično slobodno i dobro razvijeno.
Nije uvek zgodno pretvarati farmu u radno naselje gde žive samo radnici, dok porodice ostaju u gradu. Zato će, naravno, situacije u kojima će se na imanjima naseljavati pune porodice ostati sasvim uobičajene. To će biti njihova sopstvena odgovorna odluka, a tržište je sasvim sposobno da im obezbedi sredstva koja im omogućavaju da brzo stignu iz te njihove pelosati u civilizaciju. Prvo, proizvod sa polja treba izvoziti, što znači da putevi ni pod ankapom neće nestati. Drugo, mala avijacija u odsustvu regulacija postaje izuzetno jeftina i masovna stvar, i tu kao primer ponovo možemo navesti SAD, gde situacija otprilike tako i stoji.
I ja sam prilično dugo pokušavala da se u svemu ovome razrešim, ali danas je to, u suštini, nebitno. Svi anarhisti se razlikuju jedni od drugih samo nijansama odnosa prema privatnom vlasništvu, i svi su manje ili više podjednako neprijateljski nastrojeni prema državi. U istoriji je bilo višestrukih pokušaja da se prvo ukinu privatna svojina, a zatim i država. Ali čak i ako su takvi pokušaji bili uspešni, to je vodilo samo ka tome da sva svojina završi u rukama države, i u toj državi nije ostalo mesta nijednoj vrsti anarhista. Zato će sada svaki razuman anarhist, bio on i tri puta anarho-komunista, radije početi sa ukidanjem države.
Država se ne svodi na trenutnu vladu, kakva god ona bila. Država se zasniva na uverenju ljudi da ne bi svi ljudi trebalo da imaju jednaka prava. Prema mišljenju državnjaka, neophodno je da određeni deo ljudi poseduje prava koja drugi nemaju, a to je pravo na nasilno prisiljavanje. To je potrebno kako bi se glupo stado vodilo u pravom smeru, inače će čovečanstvo, lišeno vođa, uraditi nešto loše sebi, na primer, izazvati globalnu katastrofu. Čovek koji smatra da je čovečanstvu potreban vođa, koji silom ograničava ostale u njihovom mirnom delovanju, reprodukovao bi državu i nakon što trenutna vlada bude ukinuta. Štaviše, taj čovek se čak može sada zvati anarhistom – samo, on može, na primer, smatrati da vođa treba da bude kolektivan.
Što joj anarhist više posvećuje pažnje kako da sebi postavi uslove, to je u većoj meri anarho-individualista. Što ga više brine kako će kolektivna interakcija biti organizovana, to je više anarho-komunista. Što više veruje u preduzetništvo kao pokretač svakog razvoja, to je više anarho-kapitalista.
Koju tačno etiketu osoba sebi pripisuje pored anarhizma, zavisi uglavnom od toga koje je knjige čitala, sa kim je komunicirala i na koje je kanale pretplaćena. Zapravo, nijansa njegove ideologije zavisi od toga koliko veruje u ljude. Ako ih smatra po svojoj prirodi zlim i pohlepnim, njegov anarhizam će se svoditi na ideje o formiranju jake bande koja neće dozvoliti da bude povređena. Ako ih smatra sklonijim saradnji i preduzetništvu, onda će njegov anarhizam težiti razmišljanjima o horizontalnoj interakciji i slobodnoj trgovini. A ako smatra ljude jednostavnim i predvidljivim, onda će raspravljati o automatizaciji upravljanja i zameni službenika skriptama.
Nemam šta da delim sa drugim anarhistima. Potrudiću se da ne dopustim da me povrede. Na tržištu ću se potruditi da ne propadnem. Automatizaciju se ne bojim. Verujem u ljude, i oni me više raduju.
U modernom svetu nivo agresije nastavlja da opada, a nivo javno demonstrirane tolerantnosti prema sistemskom agresivnom nasilju je niži nego ikada. Zato su vesti o tome da u nekom rupu sveta neki čudni ljudi već godinama žestoko ratuju, podstičući mnoštvo neboraca na daleke i opasne migracije – moćan iritator. Čovek bi poželeo da se pojavi, svima udari po glavi, natera ih da se rukuju i bave se nečim korisnijim od samouništenja.
Zatim se, naravno, setiš da su upravo zbog toga u negostoljubivu Siriju upale SAD, Rusija i Turska, i shvatiš da je prisila na mir neki jeziv scenario. Pogotovo kada se to radi na račun poreskih obveznika, a profit ostvaruju dobavljači žrtvenog mesa i otimači naftnih nalazišta.
Pokušaji da se razjasni ko je u ovom sukobu opravdaniji, u suštini, svode se na utvrđivanje čiji ti je sistem vrednosti bliži, kako bi dalje navijao za najmanje odvratnu ekipu, želeći da oni konačno dominiraju nad svima ostalima.
Glavni kreteni u sukobu deluju Turci, koji u regionu igraju ulogu Rusa na postsovjetskom prostoru, ali sasvim je moguće da je to aberacija moje percepcije.
Samo težnja stanovnika nekog regiona ka samoupravljanju je, naravno, u mojim očima potpuno legitimna, dok je težnja centralnih vlasti da aktivno upravljaju na lokalnom nivou podjednako nelegitimna, i nije važno da li je reč o sirijskom Kurdistanu, Čečeniji ili Zapadnoj Virdžiniji. Međutim, isto se može reći i za želju regionalnih vlasti da upravljaju na mestu, ograničavajući ovlašćenja lokalnih administracija, kao i, shodno tome, za lokalnim administracijama koje krše autonomiju pojedinca.
Koliko mogu da sudim po zvaničnim podacima i anarhističkoj propagandi, konkretno u Rožavi, situacija sa autonomijom pojedinca je sasvim podnošljiva, a za ovako intenzivno ratujući region čak i uzorna. Tamo postoji relativno funkcionalna demokratija odozdo i svetovno zakonodavstvo, a problem složenog etničkog sastava regiona rešava se kvotiranjem u organima samouprave, što je sasvim prirodno u ovakvim situacijama.
U zasebnom redu uvek se navodi rodna ravnopravnost koju zakoni Rožave deklarišu, što ovo društvo stavlja u isti red sa tako civilizovanim komšijom kao što je Izrael. Upravo ova država deluje kao najočigledniji saveznik Rožave nakon što SAD i Rusija konačno povuku svoje kontingente iz regiona, a i Turska smanji svoju inostranu vojnu aktivnost. Naravno, ovo je samo dobra želja da se dobri ljudi drže zajedno, a ne realno predviđanje.
Postoje li za Rožavu dobri čisto politički ili vojni scenariji u celom ovom kaosu koji se tamo odvija? Ne. Autonomija vešto manevriše između nekoliko predatora, ali nema snage da brani slobodu i bezbednost oslanjajući se na sopstvene snage, niti će je verovatno imati.
Ostaje se nadati da će Rožava uspeti da obezbedi sebi maksimalno povoljan PR. Ovde, po mom mišljenju, moglo bi se delimično preuzeti iskustvo Gruzije, koja je uspela prilično dobro da se učvrsti u svom regionu zahvaljujući liberalnim reformama, transparentnosti i otvorenosti prema gostima. Trenutno Rožava ima imidž levoanarhističke komune, a ti ljudi se Evropljanima povezuju sa skvotsima, pljačkastvom, večitim iritantnim uličnim aktivizmom sa nejasnim porukom o uništenju kapitalizma – i sličnim huliganstvom. Ne čini se da su u Rožavi zaista aktivno prisutni baš takvi običaji, a to znači da nema potrebe ostajati u okvirima tako sumnjivog imidža. Socijalističke komune slabo uspevaju u privlačenju direktnih stranih investicija, a upravo prisustvo velikog broja imovine na raspolaganju strancima, u nedostatku sopstvenih jakih vojnika i prijateljskih suseda, može obezbediti manje-više pouzdanu zaštitu.
Devojke sa oružjem su odlične, ali ako se pokažu lezbijinke koje čuvaju svoju mirnu rudarsku farmu, liberalna zajednica će se potpuno otopiti
Pošto se anarho-kapitalizam ne pojavljuje putem socijalnog inženjeringa, davanje obećanja u duhu „prilikom izgradnje ankapa svi sudovi će raditi prema ovakvim pravilima koja smo mi propisali“, naravno, nema smisla. Možemo pokazati kako su sudovi radili u istorijskim bezdržavnim društvima, kako rade sada u vandržavnoj sferi, i kako bi se mogli organizovati kada bi država bila svesno iscrpljena.
Pitanje istorijskih vandržavnih pravnih sistema detaljno je proučeno u knjizi Dejvida Fridmana i Pitera Lisona Legal systems very different from ours. Nekada ću se baviti njenim prevodom, a za sada se može uveriti bar prema sadržaju koliko je različitih pravnih sistema postojalo, a koji nisu zahtevali državnu intervenciju u svoj rad.
Koje funkcije pravni sistem treba da obavlja?
Sistem orijentira. Uz prisustvo pravnog sistema, ljudi mogu graditi planove svojih postupaka znajući kakav bi trebalo da bude redosled postupaka u slučaju pojave konflikta.
Mehanizmi zamrzavanja konflikta. Ako se desi konflikt, uvek se može pokušati rešiti direktnom silom. Prisustvo pravnog sistema omogućava da se, umesto trenutne tuče, pokrene postupak regulisanja konflikta. Na primer, pozvati protivnika na sud, ili na duel, ili mu dati vizit kartu svog osiguravajućeg agenta. Što se brže pokrene tužba, to će šteta biti manja i proces će biti jeftiniji.
Mehanizmi određivanja strana na sudu. Pravni sistem može odrediti da li čovek treba da brani svoje interese na sudu lično, da li može sebe zameniti predstavnikom, organizovati kolektivnu tužbu i tako dalje.
Ograničenje metoda istrage. Pravni sistem određuje koji se dokazi smatraju validnim (na primer, zapis u blockchainu), a koje sud mora ignorisati (na primer, svedočenje dato pod mučenjem).
Redosled izbora sudije. Pravni sistem može zahtevati da obe strane izričito prihvate figuru sudije (arbitražni sud), a može propisati i konkretan strog redosled obraćanja unapred poznatom sudu (na primer, po mestu nastanka konflikta).
Ograničenje ovlašćenja sudije. Sudija može imati pravo da vodi istragu, a može biti dužan samo da razmatra dokaze koje su stranke priložile. Može imati pravo da poziva svedoke pod pretnjom sankcija, a može biti ograničen samo na dobrovoljnu saradnju.
Ograničenje varijabilnosti presuda. Što su rezultati postupka predvidljiviji, to su manji troškovi koje članovi društva snose usled neizvesnosti. Zbog toga pravni sistem obično uključuje određeni cenovnik kazni, umesto da takve stvari u potpunosti prepusti suđenju.
Sistem izvršenja presuda. Pravni sistem može podrazumevati da obe strane unapred deponuju sredstva radi obezbeđivanja mogućih naknada po tužbi, može podrazumevati da tužilac sam naplaćuje ono što mu je sud presudio, a može, recimo, obezbediti sistem prinudnog izvršenja presuda (za ankap, odnosno društvo sa ravnomernom raspodelom ravnoteže potencijala nasilja, takva prinuda može biti samo nenasilna).
Kod ankape različiti tržišni agenti mogu pružati kako kompletan paket pravnih usluga, tako i pojedinačne specijalizovane usluge. Na primer, detektivska agencija može obezbediti samo pronalaženje dokaza za sud, služba za naplatu potraživanja samo obezbeđivanje naplate, advokatska kancelarija zastupanje interesa klijenta na sudu, a sam sud organizovanje postupka i donošenje odluka u skladu sa unapred dogovorenim pravnim sistemom.
Razvoj pravnih sistema je evolucioni proces i unapred se ne može predvideti koja će rešenja imati potražnju na tržištu, a koja ne. Takođe je nemoguće predvideti da li će pravne sisteme stvarati pojedinačni autoritativni pravnici, konzorcijum pružaoca pravnih usluga, ili će se direktno pozajmljivati iz već postojećih sistema.
Može li transhumanizam pomoći da se iskorenira agresivno nasilje?
Ancap-tyan, na bazi ideja Bitarka
Problem
Postoji mišljenje da su današnji predloženi načini borbe protiv agresivnog nasilja lečenje simptoma, a ne samog problema. Koja je svrha kažnjavanja za ispoljavanje genetski nasleđivih sklonosti, zar ne bi bilo pouzdanije popraviti gene?
Agresija je uzrokovana hormonskom pozadinom. U regulaciji agresije učestvuje nekoliko različitih hormona.
Hormoni se luče kao odgovor na promene u organizmu koje se dešavaju pod uticajem kako spoljašnje sredine, tako i unutrašnjih procesa. Tako, agresiju može izazvati nasilje, a može i obična glad.
Sklonost ka agresiji se delimično nasleđuje. Takođe se delimično nasleđuje sklonost ka hormonskim patologijama, koje mogu dovesti do nagle promene agresivnosti.
Nasleđeni faktori se mogu manifestovati u različitom stepenu pod uticajem okoline, što znači da se sklonost ka agresiji može smanjiti ili razviti odgojem.
Agresija je složen bihevioralni kompleks povezan sa drugim manifestacijama karaktera, na primer, istraživačkom aktivnošću, nezavisnošću, spremnošću da se zaštite bližnji.
Konkretni geni odgovorni za sklonost ka agresiji nisu izdvojeni. Tim više nisu izdvojeni geni odgovorni za sklonost ka konkretnim vrstama agresije, naročito za sklonost ka iniciranju agresivnog nasilja. Jasno je da postoji više gena, oni se nalaze u različitim hromozomima, i to ne samo polnim.
Tokom ljudske istorije primećuje se jasan trend smanjenja intra-specifične agresije. On se može sasvim objasniti klasičnim modelom Konrada Lorenca o tome da što je veća sposobnost predstavnika vrste da uništavaju svoje srodnike, to se brže tokom letalnih sukoba iz populacije ispiru geni odgovorni za sklonost ka intra-specifičnoj agresiji. Sa usvajanjem alata, naoružanost čoveka se naglo povećala, i prirodna selekcija je počela da radi, izbacujući najagresivnije. Međutim, to se dogodilo veoma nedavno prema merama evolucije, zbog čega čovek i dalje ima neproporcionalno mnogo agresije u poređenju sa svojom sposobnošću da ubija druge ljude. To je, zapravo, ono što se tumači kao problem.
Kakvi bi pristupi njenom rešavanju mogli biti na današnjem nivou tehnološkog razvoja?
Današnji pristupi
Medicinski. Ako se agresivnost tumači kao bolest, ona se odlično leči takvim barbarskim metodama kao što su lobotomija ili haloperidol. Zajedno sa agresijom leči se i sve ljudsko što je bilo u pacijentu, a to se već malo razlikuje od ubistva, pa je potrebno razvijati individualni pristup svakom pacijentu koristeći pažljivija sredstva. Kompleksno lečenje sa negarantovanim rezultatom svakako ne može da se praktikuje masovno, pa ćemo ovaj pristup ostaviti samo za najizraženije patologije.
Vaspitni. Pošto genetska sklonost ka agresiji može biti oslabljena dobrim vaspitanjem, ima smisla fokusirati se na vaspitanje dece bez primene agresivnog nasilja.. Kao rezultat, dete bez patologija će svoju prirodnu agresivnost usmeriti u tako divne stvari kao što su istraživački rad ili društveni aktivizam. A kod deteta sa patologijom, ona će barem biti ispoljena u oslabljenom obliku.
Polna selekcija. Ovo sredstvo smanjenja agresije u populaciji već prilično dobro funkcioniše. Ako za potencijalnog partnera podvici učinjeni radi osvajanja nisu toliko važni kao ljubaznost i briga, onda nosioci gena sa niskom agresivnošću dobijaju više šansi da dobiju potomstvo – nakon čega agresivne jedinke odlaze da troše život i sasvim se snalaze bez razmnožavanja.
Ubrzanje prirodne selekcije. Kada u društvu uobičajena pravna praksa postane direktno pucanje u agresore prilikom samoodbrane, geni agresora se isušuju iz populacije radikalnije nego kod polne selekcije. Problem je u tome što je i za primenu letalne samoodbrane potrebna određena sklonost ka agresiji, pa takav pristup dobro funkcioniše u društvima sa brutalnim tradicijama, doprinoseći njihovom brzom civilizovanju – nakon čega njegova efikasnost počinje da opada.
A sada ćemo malo fantazirati kako bismo razumeli šta nam transhumanisti mogu ponuditi.
Pristupi sutrašnjice
Selekcija embriona. Od fetusa se uzima uzorak DNK, koji se analizira na sklonost ka patološkoj agresiji; u slučaju pozitivnog rezultata analize, trudnoća se prekida. Sa očiglednijim naslednim bolestima poput Daunovog sindroma se tako već sada bori. Ubediti majku da pokuša ponovo začeće je rešiv zadatak, ako u društvu nema previše kulturnih normi koje zabranjuju prekid trudnoće.
Genetička modifikacija kod odraslih. Kreira se virus koji se ubacuje u DNK čoveka i ili isključuje gene odgovorne za sklonost ka agresiji, ili smanjuje njihovu ekspresiju. Sama tehnologija genetičke modifikacije je već stvorena i aktivno se razvija, ali koji tačno geni i na koji način treba da se koriguju, do sada je loše proučavano. Direktno isključivanje gena koji su najočiglednije povezani sa agresijom za sada, u eksperimentima, dovodi do mnoštva neželjenih sporednih patologija. Pored toga, reč je o celom kompleksu gena u različitim hromozomima, a moderne metode nisu u stanju da obezbede tako preciznu i obimnu korekciju. Zato procenjujem perspektive baš ove grane razvoja kao skromne. Ali, ako se uspije usavršiti metodika bar do nivoa današnjih medicinskih načina regulacije agresije, to bi moglo da ih zameni u psihijatriji, kao i da se primenjuje kao sredstvo rehabilitacije kriminalaca umesto idiotizma zatvorskog zatvaranja.
Genetska modifikacija u embrionalnoj fazi. Metoda je ista kao u prethodnoj tački, ali unosi izmene u genom koje će se kasnije nasleđivati. Zadatak je znatno lakši, jer izmene treba uneti bukvalno u jednu ćeliju, a ne obrađivati čitav mozak odrasle osobe. Međutim, dok se prisilna primena korekcije kod odraslih nekako još uvek može opravdati činjenicom da su počinili prekršaje, kod dece se javljaju etički problemi. Pretpostavljam da će uvođenje ovih metoda kasniti u odnosu na prethodnu tačku, uprkos relativnoj jednostavnosti.
Ciborgizacija. Pošto je agresija regulisana hormonskom pozadinom, uopšte nije neophodno posezati u genom ako se može regulisati sama hormonska pozadina. Trenutno se to radi lekovima, ali u perspektivi bi se za to mogli koristiti ugrađeni hormonski regulatori. Teško je reći kojim će pravcem čovečanstvo na kraju krenuti, ali meni se, čisto subjektivno, perspektiva rešenja problema jednostavnim instaliranjem aplikacije na specijalizovani uređaj čini veoma privlačnom, a uz to ova metodika ima minimum etičkih prepreka – i ja bih sa zadovoljstvom nabavila takav uređaj za sebe.
Zaključak
Pre svega konstatujem da potpuno oslobađanje čovečanstva od agresije, nalik onoj koju je opisao Stanisław Lem, betrizaciji, ne samo da je tehnički neostvarivo na trenutnom nivou mogućnosti, već je i nepoželjno, jer je agresija povezana sa mnoštvom kvaliteta korisnih za čoveka.
Zapravo, agresija je reakcija na nadražaj, pri kojoj se vrši pokušaj uklanjanja nadražaja. Agresiji se mogu suprotstaviti, prvo, strpljenje, odnosno reakcija na nadražaj pri kojoj se vrši pokušaj prilagođavanja njegovom dejstvu, ne uklanjajući sam nadražaj, a drugo, bežanje, odnosno reakcija na nadražaj pri kojoj se vrši pokušaj izbegavanja dejstva nadražaja. Ako se svo bogatstvo ljudskih reakcija na nadražaje svede samo na strpljenje i bežanje, to mu zatvara ne samo mogućnost samoodbrane, već uopšte i sposobnost uklanjanja prepreka, naročito ako je to povezano sa makar i najmanjim rizikom.
Postoji nekontrolisana patološka agresija. Obično je povezana sa traumama i bolestima mozga ili ozbiljnim hormonskim poremećajima. Prisilno lečenje takvih oboljenja, u mom poimanju, predstavlja specifičan slučaj samoodbrane, naročito jer se takva agresija obično otkrije kada osoba već krši NAP. Što više rezultat lečenja bude nalik prirodnom nivou agresije, to bolje, ali ako medicinska intervencija izazove nuspojave koje otežavaju život osobe (na primer, ako ona ostane potpuno lišena bilo kakvih manifestacija agresije) – to bi bio neželjeni, ali opravdan rezultat. Takođe, spremna sam da smatram prisustvo sklonosti ka patološkoj agresiji kod fetusa dovoljnim razlogom za abortus ili genetičku korekciju u fazi embrionalnog razvoja – uz postojanje pouzdanih, proverenih metoda dijagnostike i korekcije.
Što se tiče prirodnog nivoa agresije, on se kod čovečanstva ionako postepeno smanjuje, pri čemu je to poslednjih godina praćeno značajnim smanjenjem nasilnih zločina. Zbog toga mi mere za ubrzavanje tog smanjenja deluju potpuno suvišnim. Nenasilno vaspitanje dece već postaje etička norma. Polna selekcija već radi u korist brižnih partnera, pre nego onih dominantnih. Građansko oružje, uprkos svoj koristi, već deluje pomalo arhaično. Još uvek nije na nivou krinolina i frakova, ali je negde na nivou večernjih haljina i odela sa trodelnim kompletom. Slatko, otmeno, ali neobično.
I, na kraju, još jednom ću naglasiti da mi se kao optimalno rešenje čini mogućnost proizvoljnog regulisanja sopstvenog hormonskog statusa. Na primer, putem korišćenja implanta. On će, nesumnjivo, biti koristan za suzbijanje izleta agresije, ali sumnjam da ću ga lično koristiti upravo suprotno: u situacijama kada je moj nivo agresije nedovoljan. Na primer, pre nego što upotrebim oružje za samoodbranu. Ili da bih prekinula prokrastinaciju i počela da pišem objavu koju dugo odlažem.
Poglavlje 3.2, Policija, sudovi i zakoni na slobodnom tržištu, prevelo je davno Jelena Makeeva po nalogu LPR-a. Sada sam je konačno redigovala; vremenom ista sudbina očekuje i preostala četiri poglavlja prevedena za LPR.
U ovom poglavlju razmatra se centralni deo Friedmanove slike društva u anarho-kapitalizmu — koncept privatnih konkurentskih agencija za zaštitu prava, koje će preuzeti ulogu policije i delimično osiguravajućih društava. Takođe je opisana interakcija takvih agencija sa privatnim arbitražnim sudovima.
Poglavlje 3.3, Problem stabilnosti, bavi se pitanjem da li će čitav ovaj lepi sistem privatnih agencija za zaštitu prava biti održiv, ili će oni neizbežno formirati državu. Naravno, Friedman tvrdi da je sve održivo, jer u suprotnom nema smisla ni započinjati to, a zatim navodi obrazloženja za tu tezu.
Takođe sam revidirala sadržaj u skladu sa Friedmanovom unutrašnjom numeracijom poglavlja, jer je kod njega bilo tako da ovde numeriše, tamo ne numeriše, ovde stavlja nasumičan tekst…
Predlog da se kolumna miss Liberti izdvoji na mom kanalu podelio je mišljenja skoro na pola, pri čemu je u glasanju učestvovao neobično veliki udeo čitalaca – obično ne dolazi previše ljudi da lajkuje ili dislajkuje. Tako je odlučila da ne nervira publiku oftopic temama i otvorila sopstveni Telegram kanal Desni libertarijanski feminizam.
Svratite, upoznajte se sa uvodnim člankom, zapratite ako poželite, pozovite prijatelje da se zaprate ako smatrate da će im biti zanimljivo.
Kao što tvrdi tvorac nap.world Mihail Svetov, medium is the message. Onaj ko govori, deo je poruke. Zato nije dovoljno razmotriti predloženi tekst ugovora o odustajanju od agresije, već je potrebno pogledati onoga ko ga nudi.
Mihailova retorika je jezik mržnje. Čak i u novogodišnjoj čestitki želi svim lošim ljudima mučenje i smrt. Važno je razumeti: predlog o sklapanju ugovora o neagresiji nije deklaracija mira. To je objava rata. Rata svima koji ne potpišu ugovor. Svi oni koji su van NAP ugovora, za Mihaila i njegove pristalice nisu subjekti prava.
Najverovatnije vam ništa ne preti sve dok ne skrenete njihovu pažnju na sebe. Ali ako inicirate nasilje, ili čak javno odobrite kada neko drugi inicira nasilje, onda ste gotovi, postajete dozvoljena žrtva. O vama će lagati. Vaše partnere će odvratiti od saradnje sa vama. Ako ste uradili nešto protivzakonito, podneće vam prijavu. Ali vam ne bi podigli ruku.
Na šta nas to podseća? Meni lično – na taktiku radikalnih feministkinja ili SJW-a. One će pronaći bilo kakve znake uznemiravanja ili rasizma i razglasiti ih svima. Kazniće vas za bilo kakvo odobravanje takvog ponašanja. Preobraziće činjenice o vama i svim silama će pokušati da vas učine personom non grata.
Feministkinje su počele ranije od Svetova, i možemo videti kuda takva taktika vodi. A vodi do toga da svet postaje manje seksistički. Uznemiravanje se ispostavlja kao opasno. Manje se smeju seksističkim šalama. Seksistička reklama lošije prodaje. Odvratne femke, od kojih želite da se distancirate sa gađenjem, čine svet boljim. Za njih on ostaje isto toliko prljav, patrijarhalan i nepravedljiv. On postaje bolji za nas, umerenije.
Bitarh predlaže da se za borbu protiv države koriste antifragične taktike (prema Talebije), odnosno one koje postaju sve jače usled otpora. Ako svako koga država progoni zbog zločina bez žrtve izjavi da je država bandit i da ne priznaje njenu jurisdikciju, to će podrivati legitimitet države, a što su represije šire, to će delegitimacija biti jača. Da li je to antifragična taktika? Da. Prvi takvi slučajevi dobiće široku medijsku pažnju, a zatvorenici će postati poznati kao politički zatvorenici. Kako se pokret bude razvijao, pažnja neće biti toliko intenzivna, ali će to biti kompenzovano masovnošću. Ipak, takvo očigledno nepoštovanje suda će češće voditi ka dužim zatvorskim kaznama, pa će na početku biti teško odlučiti se na uvođenje politike u sopstveni slučaj.
Ali šta ako se oko ideje potpisivanja NAP-a i zastrašivanja svih koji ga nisu potpisali zaista formira nepokolebljiva zajednica? Ponovo gledamo Talebu, knjigu Rizikujući sopstvenom kožom. On pokazuje kako nefleksibilna, nepokolebljiva manjina, ravnomerno raspoređena u društvu, postepeno nameće svoje redove fleksibilnoj većini. U SAD je politička korektnost postala norma koju je priznala većina. U Rusiji je jasniji primer uvođenje pristupačnog okruženja za slepe. Slepu osobu na ulici je teško naći, ali svaki semafor pišti, i svi se sapliću o taktilnu pločicu: to je norma koju je nametnula nefleksibilna manjina. Oni koji će sramotiti (shaming) one koji nisu potpisali NAP, imaju šansu da postignu isti takav efekat.
Prvo će očistiti redove donosilaca odluka (LPR). Zatim će zastrašiti liberalnu opoziciju. Dalje će početi da maltretiraju one koji odobravaju postupke snaga bezbednosti – a potom i same pripadnike tih snaga. I već u toj fazi, ideja masovnog nepriznavanja jurisdikcije državnih sudova deluje kao sasvim prirodan nastavak.
Ukratko. Projekat nap.world u izvođenju Svetova mi je estetski odvratan, ali ako skupi dovoljno fanatika, svet oko mene zaista može postati bolji. A dalje bi bilo dobro da oni sami sebe lustriraju. Kao džin iz priče „Poslednja želja“ Andžeja Sapkovskog.
Nakon što je Zalina Maršenkulova na emisiji kod Svetova umesto pune diskusije pila i samo pričala o životu, nisam očekivala da će se pokazati kao dobra debaterka, ali sam se nadala boljem. Ali, božanstvo moje, kako sam grešila! Naravno, za tri godine Zalina je počela bolje da prenosi svoje misli, a na stolu ispred nje je sada umesto vina stajala voda, ali glavni faktor njenog uspeha na debati ipak je bio sam Svetov. Bilo je dovoljno pustiti ga da slobodno progovori, i on je sam sebe zakopao, otprilike kao što je to učinio Rudi na debati sa Prosvinjinom.
Za najčudniju i najgluplju Svetovu grešku smatram samu temu debate. Naziv je bio obećavajuć: „Feminizam: borba za prava ili privilegije?“ Ali ni o borbi, ni o pravima, ni o privilegijama Mihail nije naročito pokušavao da govori. Već u uvodnom govoru posumnjala sam da nešto nije u redu, kada je svoje nastupanje svela na trivijalizaciju problema od strane feministkinja i na neke propuste u vođenju Zalinog tvitera. To ne bi bilo strašno, da se kasnije nije ispostavilo da se time zapravo iscrpljuju sve njegove primedbe na Zalinu i feminizam.
Mihail je došao da priča o feminizmu, ali je celu debatu posvetio tome kako se njegova protivnica ponaša na društvenim mrežama, što je bilo sitničavo. Pogotovo zato što svoj sopstveni tviter definiše prvenstveno kao lični prostor i direktno kaže da je njegov uticaj na diskurs preuveličan, inače bi, kako kaže, mi već odavno živeli u prelepoj Rusiji budućnosti. Kao rezultat takvog pristupa, i Zalinina retorika je često svedena na raspravu o tvitovima. Meni, kao posmatrački, želela sam da vidim borbu dve tačke gledišta ovde i sada, a ne arheološka iskopavanja nečijih postova i objašnjavanje svake izgovorene reči.
Moj omiljeni citat sa prošle debate:
Dok žene umiru od anoreksije, isto tako i muškarci umiru od tuge. Ovde apsolutno ne želim da stavljam znak jednakosti, jer je i jedno i drugo, naravno, tragično
Rečenica je toliko smešna i divlja da mi preostaje samo da se obratim muškarcima: nemojte tugovati, muškarci, vi ste super!!!
Zamišljam sliku: tipična anorektičarka, koja je nekoliko puta ležala u psihijatrijskim ustanovama, uništila sve svoje unutrašnje organe, završava svoj smrtni život od distrofije. A pored nje muškarac umire od dosade i tuge, kao jadni Hachiko, jer mu devojke nisu dale, kao incelu, a to znači da je život gotov. Čuva vas Gospodinja, dve žrtve društvene nepravde, femini!
Svetov je mogao pokušati da odbije Zalin argument o smrti od anoreksije, čak i ako je to uradio kroz tezu o sličnim problemima kod muškaraca, ali nije tugu trebalo da navodi kao primer: ne, dođavola, muškarci ne umiru od mučenja u zatvoru, niti im u vojsci uništavaju psihu, niti ih trovanja ako su debeli ili, naprotiv, mršavi. Tuga je glavna kob muškaraca!
Otprilike jednako ubedljiv je izgledao i Svetovov prikaz muškaraca koji uništavaju svoje živote radi izgradnje karijere. I to u kontekstu diskusije o radnoj nejednakosti! Kao da kažu, nemojte se gurati, devojke, na tržište rada, ovde je strašno, ovde se uništavaju sudbine, sedite kod kuće, bavite se izgledom. Prema Svetovu, čini se da su najstrašniji muški problemi neka neka jasna tuga i njihove sopstvene privilegije.
Eto, inače, što se tiče privilegija. Kakva je tema za debatu propuštena! Kako bih volela da vidim stručnu analizu feminističkog mita o privilegijama. Upravo je ovde feministički diskurs o sveprisutnom patrijarhatu i metodama borbe protiv njega najslabiji. Volela bih da čujem o štetnosti pravnih privilegija: Svetov je samo usput dodirnuo temu dekreta (roditeljskog odsustva), a Zalina je odgovorila na pitanje o pozitivnoj diskriminaciji, koja se izražava u popustljivosti policije prema devojkama na protestima. A borba za povlastice je upravo onaj deo feminističkog diskursa koji se može najubedljivije srušiti upravo iz pozicije libertarijanske ideologije.
Nažalost, debate su bile mlake, Svetov je delovao čak i slabije nego u sporu sa Kagarlickim, i za razgovor na takvom nivou visokim debatantima nije bilo potrebe da skupljaju salu – sa istim uspehom su mogli da razmenjuju trasavetine u udobnom Tviteru.
