Dok sam se odmarala u Nemačkoj, poznati i veoma poštovani od moje strane libertarijanac Mihail Požarski je posetio Novosibirsk sa predavanjem. Veoma mi je žao što samo predavanje nije snimljeno, pa stoga nisam uspela da ga poslušam. Srećom, tim studija Libertarian Band je uhvatio Mihaila pre nastupa i uradio prilično temeljni intervju.
Ispalo je, po mom mišljenju, veoma zanimljivo, hvala Kati Hudolejevoj na pitanjima. Sjajno je što se studio pokazuje kao sasvim održiva grupa, čak i kada neko privremeno izostane. Ja bih postavljala druga pitanja, ali nisam sigurna da bi rezultat bio bolji.
Pa, recimo, u Somaliji, Mikroneziji i drugim „failed states“, pošto je tamo lakše postići donekle ravnomernu ravnotežu potencijala nasilja uz relativno male troškove resursa (uslovno rečeno, kupiti kalaš) zbog odsustva nadmoćnog, svadirujućeg agenta koji sprovodi monopol na nasilje na toj teritoriji, kao i zbog formirane oko toga kulture potčinjenosti i strukture ekonomije?
Podsetiću čitaoce da je ravnoteža potencijala nasilja jedan od Hirshleferovih kriterijuma stabilnosti bezdržavne zajednice. Ostali kriterijumi su stabilan sastav zajednice i odsustvo značajnog broja ljudi koji su dovedeni na ivicu opstanka. Zaista, neki izolovani tropski raj, gde kokosi padaju direktno pod noge, i u kojem žive mirni, nasmejani domoroci sa kalašima, lako može izgraditi svoje anarhičko društvo. Ali malo je imati anarhiju, želi se upravo anarko-kapitalizam.
A za anarko-kapitalizam je potrebno malo više od odsustva države. Potreban je kapitalizam, što znači robno-novčani odnosi. Dakle, našem zamišljenom tropskom raju biće potrebna puna robna ekonomija, integrisana u svetsku trgovinu. Ali međunarodna trgovina zahteva međunarodno priznanje, a to je ozbiljno ograničenje.
Smećući svoj Meganezijski ciklus, Aleksandar Rozov je posebno naglašavao da bezdržavnu zajednicu na Pacifiku u njegovom delu ne grade pravi domoroci, već „njihovi-tamo-neki“. U stvarnosti, to su potpuni beli ljudi sa pripadajućim belim ljudima predstavama o vlasništvu, slobodi i pravu – samo što negiraju državu. Domoroci se pak pretvaraju samo da bi legitimizovali svoje zahteve u očima međunarodne zajednice i ne bi postali izgnanici koji vode jadno postojanje pod ekonomskim sankcijama.
U stvarnom životu, sličan projekat anarko-kolonijalizma pokušao je da sprovede institut sistedinga, ali je naišao na mnoštvo zakonodavnih i tehnoloških ograničenja, i sada, sudeći prema sajtu, iz libertarijanskog projekta izrasao je u nešto što miriše na eko-aktivizam.
Tako da je teško reći šta je jednostavnije: obezbediti prelazak u anarhiju u kapitalističkoj državi, obezbediti prelazak u kapitalizam u neuspešnoj državi (failed state), ili organizovati desant slobode u neku igračku državu u Okeaniji. Jedno se može reći sa sigurnošću: stvar se ne ograničava samo na balans potencijala nasilja.
Obično, kada počnem da radim na prevodu sledećeg dela Mehanike slobode Davida Fridmana, dugo posle počinjem. Svaki deo on prethodi pesničkim opusom sopstvenog autorstva, gde se duhovitost sadržaja kompenzuje nespretnošću forme. Srećom, ovog puta sam sa stihovima uspeo da završim relativno brzo. U njima se David naivno čudi kako svetski poredak uspeva da postoji u takvoj harmoniji, uprkos vladinom zanemarivanju tih stvari, i kako same vladine usluge izazivaju samo osmeh: kao da to neko društveno dobro nije baš najbolje dobro.
Šta je anarhija? Šta je država? U ovom poglavlju Fridman daje definiciju onome što namerava dalje da kritikuje tokom celog dela, a objašnjavanje svake filozofske mutne priče prepušta Lisandru Spuneru.
„U školi Summerhill učenici sami biraju koje časove će posećivati. Pored toga, ovde ne postoji nikakav sistem ocenjivanja. Za izostajanje sa časova ne sledi nikakva kazna“ (Vikipedija). Može li se ova škola nazvati nekim libertarijanskim projektom?
2R
Nedavno je levoanarhistički kanal Prometej objavio članak o anarhizmu i obrazovanju, koji je, sa svoje strane, sažetak članka Ekaterine Toljačove Malo anarhizma sistemu obrazovanja. Tamo se govori i o Summerhill-u, i o mnogim drugim sličnim projektima upravo kao primerima implementacije libertarijanskog pristupa.
Iz onoga što sam ukratko pretražila na Guglu o Summerhill-u, vidi se da je to jedan od najdoslednijih libertarijanskih obrazovnih projekata, gde je sloboda deteta ograničena samo time što se fizički nalazi u internatu, ali se pritom bavi čime god želi. Koliko se može suditi po odlomcima iz knjige osnivača škole Aleksandra Nila „Vaspitanje slobodom“ koje sam pronašla, što je dete ranije ušlo u školu, to je više pokazivalo interesovanja za učenje: deci koja su bila „inficirana“ obaveznim obrazovanjem bilo je potrebno vreme da povrate ukus za spoznavanje.
Diplomci škole su obično bili ljudi sa preduzetničkim duhom, ili gejkovi kojima niko nije smetao da se bave samo onim što ih zanima, i nastavili su da se specijalizuju za to i u odraslom životu. Uz to, iz škole nikada nisu izlazili pravi geniji: ili je to specifičnost obrazovne metodike, ili je ulogu odigrao mali broj učenika, ne više od stotine dece svih uzrasta.
Na taj način, mogu pretpostaviti da je ova škola daleko ispred svog vremena: u industrijskoj eri bio je tražen drugi tip diplomaca, dok su upravo takvi ljudi danas najpotrebniji. O tome, na primer, raspravlja Ekaterina Šulman u intervjuu za izdavačku kuću „Takie dela“. Ona opisuje probleme savremene ruske škole u svetlu promenjenih društvenih trendova – ali ne nudi recepte, jer ih ne zna. Međutim, jedan od recepata su upravo takvi internati, poput Summerhill-a. Možda je to čak i bolje od kućnog obrazovanja, jer pedagoške sposobnosti roditelja mogu biti skromne.
Glavni nedostatak Samerila je taj što takvo obrazovanje ne može biti masovno. Zato je jedina stvarna alternativa savremenom obaveznom srednjem obrazovanju – jednostavno potpuno ukidanje njegove obaveznosti. U savremenom društvu čovek ima neizmerno dugo detinjstvo. Tokom tog vremena, veštine minimalno neophodne za dalji odrasli život stiču se čak i kroz besciljno surfovanje internetom, jednostavne kućne poslove i druženje sa prijateljima. Oni koji žele više, dobiće izuzetno motivisane nastavnike u različitim Samerilima. A onima kojima to nije pristupačno, ostaće onlajn kursevi. Iskustvo Samerila pokazuje da kada je dete prepušteno sebi, ono rado usvaja novo; dovoljno mu je da zna da će steći znanje u trenutku kada za njim i zatraži.
Naravno, postoji mnoštvo profesija za koje je potrebno usklađivanje sa strogim standardima. U sistemu slobodnog obrazovanja dovoljno je da ti standardi budu poznati. Deca koja su zainteresovana za određenu profesiju znaće šta tačno treba da postignu, a kada savladaju potreban obim znanja, jednostavno će polagati otvoreni ispit. Nikakvi državni propisi za to nisu potrebni, profesionalne standarde na kraju diktiraju poslodavci.
Danas je dan ozbiljnih potresa: ruska vlada je podnela ostavku, američki kongres je poslao dokumenta o impročmentu predsednika Senatu, a ja sam potpuno prepisala stranicu o donacijama.
Pošto je projekat anoniman, prikupljanje donacija za njega ima svoju specifičnost: novac uglavnom stiže u bitcoinima, ali su me više puta molili da obezbedim mogućnost plaćanja i u fiat novcu. Radujte se, način je pronađen, opis je naveden.
Popunjavanje lightning novčanika sada je postalo veoma jednostavno, brzo i jeftino, o tome brine novi sažeti telegram bot.
Ranije su se različiti načini kupovine i korišćenja kriptovaluta opisivali čak na četiri različite stranice, sada su sve ključne stvari objedinjene direktno na stranici „Donacije“, a samo je za svaki slučaj, kao opciono, ostavljen poseban tekst.
Zagađenje. Govori se o tome koje bi mere smanjenja državne regulacije štetnih emisija mogle dovesti do poboljšanja ekološke situacije, a svakako i do pravednijeg poretka odgovornosti za zagađenje.
Odbijamo napade prijatelja socijalizma. U ovom završnom poglavlju drugog dela knjige, Fridman ispaljuje nekoliko argumenata koji pokazuju pravedniju prirodu kapitalizma u poređenju sa socijalizmom. Svaki od njih nije dovoljan za zasebno poglavlje, pa su, očigledno, tako i prikupljeni. Razmatra se argument o tome koji mehanizam distribucije obezbeđuje veću jednakost, koje je društvo manje sklono korupciji, gde su bolji uslovi u proizvodnji i koji je sistem manje kritično zavisan od idealnih ljudi.
Holon Sinergijski je objavio članak sa kritikom doktrine odvraćanja, o kojoj povremeno pišemo. Razjasnimo neke tačke.
1) Ne treba mešati doktrinu odvraćanja i terorizam. DO je strategija povećanja troškova iniciranja agresije. Metode povećanja troškova uopšte ne moraju podrazumevati upotrebu fizičkog nasilja. Možda Holon nije pročitao sve naše članke o DO i propustio ovaj. Ako je DO nenasilna, državi je teže da libertarijancima zalepi etiketu terorista.
2) Za DO nisu potrebne nikakve vunderwaffe (robo-pčele, genetički modifikovani virusi, a još manje oružje sudnjeg dana). Oslanjanje na vunderwaffe nije nikakva libertarijanska strategija, jer su one izuzetno složene, skupe i biće dostupne malima (što znači da će ti ljudi na kraju moći da prisiljavaju ostale, ponovo uspostavljajući status kvo). Za održivo slobodno društvo, prema Hiršlejferu, potreban je balans potencijala nasilja (BPN), odnosno oružje i strategije odvraćanja moraju biti izuzetno jednostavni i dostupni maksimalnom broju ljudi.
3) Za oružje odvraćanja, za razliku od oružja za klasične ratove, praktično je neprimenljivo takmičenje „projektila i oklopa“. Neprihvatljivu štetu se može naneti na milion različitih načina, pri čemu se stalno pojavljuju novi. Nije uzalud nakon pojave nuklearnog oružja počelo da se govori o nuklearnom odvraćanju, a ne o razvoju neutralizatora nuklearnih bombi.
Za zaštitu od svake od vrsta oružja odvraćanja potreban je poseban „oplonak“. Na primer, ako strana koja odvraća ima balističke rakete, krilašne rakete i mikro-drone, za presretanje odmazdnog udarca potrebno je imati PVO/PVO za svaki tip, i to sa velikom rezervom. Načina da se nekome nanese bol može se smisliti toliko da za odbranu neće biti dovoljno čak ni skoro neograničenog vojnog budžeta SAD.
4) Istorijski osvrt na srednjovekovne protopanarhije pokazuje da zahtev za sličnim institucijama postoji dugo, a sada je i teorija bolje razvijena, i tehnološki nivo viši. Uz to, u DO nije neophodno uključiti celo društvo. Čak i mali broj ljudi će stvarati pozitivnu eksternaliju za ostale, što primer sa Femgericht odlično demonstrira.
5) Što se tiče opšte transparentnosti, na njenoj osnovi se takođe može kreirati samostalna strategija odvraćanja. Libertarijanska jurisdikcija uopšte ne bi mogla imati nikakvo oružje za uzvratni udar na državne objekte, već samo mnogo kamera i striming na mrežu (na server koji je nepodložan cenzuri i preko kanala koji je nemoguće potisnuti – na primer, Elonov Starlink, gde se koristi usmereni snop). Ako statični bandit pokuša da napadne ovu jurisdikciju, prenos napada na mrežu sa svim njegovim sočnim momentima udariće na legitimitet vlasti (tolerancija na nasilje je trenutno izuzetno niska, i razni zaštitnici ljudskih prava počeće da podrivaju karijeru onih koji su izdali nalog za napad). Stanovnicima takve libertarijanske jurisdikcije neće biti potrebno oružje složenije od predmeta svakodnevne upotrebe – samo da bi slika bila upečatljivija, inače kratkotrajni šou „upali i uhapsi“ neće dobiti kritičnu masu pregleda.
Sličnom strategijom uspešno su se koristili američki borci za jednaka prava crnaca 1950-ih. Crni aktivisti su sedali u autobusima na mesta za bele, odbijali da ih oslobode po zahtevu konduktora, i policija bi ih uhapsila. Javne organizacije su im često plaćale kazne kako bi uvećale broj učesnika sličnih akcija. Takvi slučajevi su aktivno izveštavani u medijima, i u društvu je počelo da raste nezadovoljstvo prema zvaničnicima koji podržavaju segregaciju. Na kraju su pristalice segregacije morale da popuste.
Roza Parks, pionir trolovanja autobusskih kompanija i zakona o segregaciji
Komentarisala sam kolumnu Bitarha o promovisanju libertarijanizma kroz teoriju stacionarnog bandite u smislu da je to u velikoj meri kucanje na otvorena vrata: banditska suština države brzo je priznata od strane bilo kog sagovornika, a zatim počinju razmatranja o manjem zlu. Konkretno, u Rusiji je popularna tema pozivanja na iskustvo devedesetih godina prošlog veka, kada je vladala dominacija nomadskih bandita.
Sva tri uslova stabilnosti anarhije prema Hiršlejferu u Rusiji devedesetih nisu bila ispunjena, što znači da libertarijanizma devedesetih nije bilo.
Na to sam primorana da konstatujem da Bitarh ponovo kuca na otvorena vrata, i da nema govora o tome da je u devedesetim bilo libertarijanizma, osim ako, naravno, ne raspravljate sa trolom. Reč je o tome da za promovisanje libertarijanizma kroz teoriju stacionarnog bandite treba izneti argumente kako, ukidanjem stacionarnog bandite, sprečiti dominaciju nomadskih.
Zanimljiva je i kritika Vladimira Zolotoreva, koji sasvim opravdano ukazuje na to da je: stacionarni bandita opasniji od nomadskog, jer je u stanju da društvu nanese daleko veću štetu, a pritom doprinosi tome da društvo ne ostane bez snage za borbu protiv bilo kakvih bandita. On ne piše direktno, ali iz ove premise proizilazi da je povratak u eru nomadskih bandita za društvo prihvatljiva cena za uništenje stacionarnog bandite, iako bi, po dobrom, trebalo birati ne između stacionarnog i nomadskog bandite, već između prisustva bandite i njegovog odsustva.
Dakle, izgleda da smo se dogovorili: bandita nam ne treba, hajde da ga iskorenimo, potrebno je obezbediti balans potencijala nasilja u društvu i imaćemo stabilnu anarhiju. Ali tada se od čitaoca sa nadimkom Holon Sinergijski pojavila kritika predloženih mehanizama doktrine obuzdavanja (tekst je stigao privatnim kanalima, objavljujem ga u Telegrafu, koji nastupa kao neutralna platforma).
Tekst je veoma dugačak i složen za percepciju, pa dajem kratku eksplikaciju:
1. Kao što proizilazi iz Mazarinog članka o doktrini odvraćanja, čiji sam prevod nedavno objavila, faktor percepcije je veoma važan za uspešno odvraćanje. Protivnik mora da razume da kada potencijalna žrtva viče da će mu „izvući oko kroz guicu“ ako napravi još jedan korak, žrtva je zaista spremna da realizuje svoje pretnje, jer je ućorena u ugao i nema nikakav izlaz osim otpakivanja svojih arsenala za izvlačenje očiju kroz guvice. Pri tome, sam potencijalni agresor nikako ne sme biti stavljen u tako bezizlazan položaj u kojem mu ne preostaje ništa drugo nego da rizikuje oko i napravi korak napred. Ali što uspešnije ovakva doktrina bude realizovana, to će pretnje češće biti blef – jednostavno iz razloga uštede. 2. Država takođe sprovodi doktrinu odvraćanja u odnosu na predstavnike društva koji žele njen uništenje. Jedan od najpouzdanijih načina za nju je da uzme društvo kao taoca. Svaki član društva mora da razume da će od bilo kakvih pretnji ili, bože brani, stvarnih radnji protiv predstavnika države, gore biti samo uslovnom Voronežu. Tako je država izmislila koncept ekstremizma, i sada su za svako zatezanje šrafa krivi ekstremisti, upravo kako bi se društvo od njih zaštitilo svim tim merama bezbednosti. Retke uspešne akcije protiv države samo potvrđuju da ekstremizam nije izmišljotina i da su državne mere bezbednosti opravdane. 3. Pokusaji da se za borbu protiv predstavnika države nude sve tehnološki naprednije oružja poput mikrodronova i uberizacije nasilja, dovešće do toga da će država sa ogromnim zadovoljstvom početi da štiti građane od mikrodronova i uber-nasilja, a za to će biti potrebne već potpuno totalitarne metode kontrole svih aspekata života. U ekstremu, ova trka u naoružanju dovodi do toga da svima postaje dostupno oružje sudnjeg dana, i tada – grob, grob, groblje, peder. 4. Za kraj, daje se istorijski osvrt na srednjovekovnu Saksoniju, u kojoj se uspešno praktikovalo nešto veoma blisko opisanoj konceptu uber-odmazde. Ipak, sistem nije preživeo svoje vreme, kao i svi ostali srednjovekovni elementi panarhije, i ustupio je monopol državi na suđenje i kažnjavanje. Autor predlaže da se razmisli da li je takav ishod bio zakonit.
Glavni zaključak iz svih ovih zamrštenih argumenata bi bio sledeće razmišljanje. Nijedna doktrina nije panaceja. Država je u glavama. To znači da, iako u nizu slučajeva problem države može biti uspešno pojednostavljen odsecanjem naročito neugodnih glava ili pretnjom sličnom dekapitaciji, presudnu važnost ipak imaju sredstva indoktrinacije slobodom. Njih je potrebno birati pojedinačno.
Povodom rata koji se nikada nije dogodio između SAD i Irana, a kojem je iz nekog razloga pripisivan status svetskog rata, objavljujem vanredni prevod dva poglavlja iz Mehanike slobode Dejvida Fridmana, posvećenih problemu vojske i odbrane u bezdržavnom društvu.
Nacionalna odbrana: ozbiljan problem. U ovom poglavlju, napisanom ubrzo nakon invazije sovjetskih trupa na Čehoslovačku, nacionalna odbrana se posmatra iz perspektive ekonomije javnih dobara, mnogo pažnje se posvećuje tome zašto je u ovoj oblasti izražena efektivnost „vozača bez karte“ (free rider), i zaključuje se da, iako postoje određeni preduslovi da bezdržavno društvo može samo sebe da zaštiti, ako se ispostavi da je to nemoguće bez neke minimalne države koja se bavi isključivo pitanjima odbrane, veštac je spreman da prihvati to manje zlo.
Ozbiljan problem, deo II. Posle četrdeset godina, Fridman se ponovo osvrnuo na ovu temu, i ovog puta je mnogo optimističniji. U poglavlju se zagovara pristup „ko nije služio, nije čovek“ (koji bi devojke trebalo da pokazuju) i druge totalitarne trikove, jer totalitarizam znači kada se sve radi dobrovoljno, besplatno i uz pesmu. Na samom kraju, autor se takođe skeptično nasmejao povodom vojnog potencijala Irana, što formalno uvodi temu u dnevni red početka 2020. godine.
Poslušala sam na kanalu Vadima Politikova njegov razgovor sa Grigorijem Baženovom. Razgovor je dosadno naslovljen „Zašto su levi ekonomije osuđene“, pa nisam odmah odlučila da potrošim dva sata na intervju, pretpostavljajući da će tamo zaista biti banalno objašnjenje zašto su levi ekonomije osuđene. Srećom, Grigorij, podstaknut dobrim viskijem, raspravljao je o mnogim drugim stvarima, a naročito, bliže kraju, o modernizaciji.
Glavne teze: 1. U državi koja već vodi, autoritarna modernizacija odozgo je nemoguća, jer plan funkcioniše samo kada znate kuda ići, dok će lider morati da krči put kroz rad spontanih poretaka. 2. Forsirana modernizacija od agrarnog ka industrijskom društvu u okviru razvojnog modela „stigotvoraca“ – moguća je. Opšte obrazovanje, transportna mreža, bankarski sistem – i to je dosta, dalje samo ne ometajte rad institucija. Države koje su se ograničile na ovaj džentlmenski set, a dalje su pustile društvo da se razvija samostalno, uspele su uspešno da skrate ugao, stignu lidera, a mnoge su čak i pretekle nesrećnu Veliku Britaniju, nekadašnju prvu ekonomiju sveta. One koje su se poigrale u dirižizam, koračale su napred u skokovima, sa velikim troškovima, ukratko, ispadalo je ne baš najbolje. 3. Forsirana modernizacija odozgo od industrijskog ka postindustrijskom društvu je teoretski moguća, ali recept se sastoji upravo u demontaži autoritarnih mehanizama, a to nije recept koji je većina lidera spremna da čuje. Međutim, u demontažu odozdo kroz agorizam Grigorij ne veruje, i to je onaj trenutak u kojem bih sa njim diskutovala, ako on, naravno, ne pronađe sagovornika u svojoj kategoriji težine.
Povodom toga, setila sam se nedavno pročtane knjige Dmitrija Travina i Otara Marganije „Modernizacija: od Elizavete Tudor do Jegora Gajdara“. To je odlična selekcija istorijskih anegdota o tome ko je i kako pokušavao da ohrabri kobilu istorije u svojim zemljama. Uglavnom je opisana duga serija kraljeva, premijera i ostalih ministara, dok se izdvojuju samo dvojica neraskidivih vezanih za dvadeseti vek – Kejns i Hajek – koji lično nisu sprovodili nikakve reforme, ali su imali snažan uticaj na umove.
Istorijske anegdote su prijatne jer nisu suva teorija, već mnoštvo priča iz kojih svako ima pravo da izvuče sopstvenu moral. U celini, ove priče ne protivreče tezama Grigorija Baženova, već ih dobro dopunjuju, tako da preporučujem da ih pročitate, naročito što je to prilično lagan zabavni žanr.
I na kraju ću vam pustiti pesmicu Timura Šaova, „Otkuda je počela modernizacija u Rusiji“, kako bih stvorio odgovarajući stereo efekat.
