Автор: Анкап-тян

Kako izgraditi uzajamnu pomoć u smislu pravosuđa i pravde u okviru anarho-kapitalizma?

Vladimir

Uz lagodan pokret Mihaila Svetova, ankap mnogi doživljavaju kao bezdržavno društvo za najmračnije individualiste – i suprotstavljaju mu svetli svet ugovornih jurisdikcija, teritorijalnih i eksteritorijalnih, gde se ljudi okupljaju u zajednice, dogovorivši se da žive po zajedničkim pravilima, i gde je najvažnije sveto pravo svakog učesnika takve zajednice – da je napusti.

Ali za čoveka je zapravo prilično neudobno potpuno se zatvarati u okvirima uske zajednice, doživljavajući svet izvan nje kao mesto nastanjenja čudovišta. Retko koja zajednica u svetu preživi svog osnivača. Čak su i ideolozi levog anarhizma, koji su generalno zastupali kolektivističke vrednosti, kao što je Kropotkin, primećivali da je sumorno postojanje u zatvorenom kolektivu na marginama života nešto što apsolutnoj većini uopšte nije potrebno.

Zato je za čoveka koji želi da živi u pravednom društvu, pre svega važna mogućnost da ga gradi, a da pritom ne upadne u samoizolaciju. Postoje li takve mogućnosti u ankapu? Hajde da istražimo.

Očekivati da će se čovečanstvo u potpunosti pridržavati istih predstava o pravdi, spremni su samo najekstremniji komunisti ili teokrate, stoga odmah možemo polaziti od toga da će u ankapu te predstave kod različitih ljudi biti različite.

Dakle, imate određene predstave o pravdi i želeli biste da se upravo njih pridržava arbitar u slučaju da dođe do nekih konflikata, čak i ako se druga strana u konfliktu pridržava drugih predstava. Meni se čini najpraktičnijim model Dejvida Fridmana, koji podrazumeva konkurenciju i prirodnu selekciju između agencija za održavanje reda, između arbitražnih agencija i između pravnih sistema. Na taj način, klijentu je potrebno obezbediti sasvim malo: da agencija za održavanje reda, kojoj se obratio zbog konkretnog konflikta, koristi usluge suda koji radi u okviru konkretnog pravnog sistema koji odgovara klijentovim predstavama o pravdi.

Šta vam je za to potrebno? Voditi efikasnu propagandu principa kojima se vodite. Što su vaše ideje popularnije, to će biti lakše insistirati na tome da se sud oslanja na njih. A ideje će, zauzvrat, u uslovima slobodnog tržišta biti najrasprostranjenije u onim oblastima delatnosti gde je njihova primena najpogodnija i obezbeđuje maksimalnu ekonomsku dobit. Dakle, što manje budu odvojene od realnosti, to će vam biti lakše da promovišete svoje ideje.

Konačno, ako nema previše pristalica vaših predstavljanja o pravičnosti, možete odlučiti da se ne bavite sudom, već da privlačite srodne mislioce radi uzajamne pomoći. Time ćete steći reputaciju zajednice u kojoj se čvrsto čuvaju svoji. To ima svoje prednosti: ljudi će vas se plašiti da diraju ako nemaju značajnu nadmoć u snazi. Ali to ima i mane: ljudi će se plašiti da sa vama sklapaju ugovore. Da li vam je takva reputacija potrebna? Odlučite sami. Države koja bi sve češljala po istom modelu i svima činila jednako nezgodno, u ankapu nema.

Mala, ujedinjena zajednica sa svojim predstavljanjima o pravičnosti

Najavljujem nove prevode

Još sam prilično daleko od završetka lekture Friedmanovog prevoda, a u međuvremenu su se u odeljku Prevođenje na sajtu pojavila još dva dugoročna projekta. Obe knjige još nisam pročitala i pročitaću ih tek tokom procesa uređivanja prevoda, tada ću i formirati svoje mišljenje o njima.

  1. Stefan Molinju, Praktična anarhija. Prevod je pokrenuo kanal Antidrugarstvo, a ja sam samo preuzela inicijativu i predložila da se za prevod koristi radni proces koji je već isproban na Friedmanu.
  1. Erik Mak. Libertarijanizam. Sama knjiga je preporučena za čitanje od strane Mihaila Požarskog. Nije bilo dostupnog engleskog teksta na slobodnom pristupu, pa sam morala da ga kupim na Amazonu, a zatim da ga skoro „piratujem“ kao u eri papirnih knjiga: napravim snimke ekrana i prepoznam slike. Tako da engleski tekst ne može da se pohvali dobrim slaganjem, već ćemo sređivati sam prevod.

Za ubrzanje rada na prevodima, veoma će pomoći vaše donacije na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo

Ankap protiv koronavirusa

Zamoli me da prokomentarišem video projekta Dobroum o koronavirusu. Sažetak sadržaja:

Koronavirus je pokazao mane državne reakcije na epidemije. Prva reakcija: sekretovati informacije, sprečiti curenje. Ali ako informacije već procure, počinju mere koje su očigledno suvišne. Činovnici deluju striktno po uputstvima odozgo, i što je pažnja prema problemu veća, to je manje onih koji žele da preuzmu odgovornost za odluke. Umesto pametnog karantina, odvaja se pozorište bezbednosti, ali ostaje privid da je sve pod kontrolom.

U drugom delu je ukratko prikazano kako slične stvari rešava tržište. Dozvolite mi da i ja razmišljam o ovoj temi.

Postoji bezdržavno društvo koje nije nastalo juče, tranzicioni procesi su već utihnuli, i osnovne institucije koje se povezuju sa ankapom su prisutne. To jest, postoji decentralizovano pravo, slobodno tržište, postoji razvijena industrija sprovođenja prava i osiguranja. I u tom društvu izbija epidemija.

Odakle je došla? Pretpostavimo najgore: kao i u slučaju sa koronavirusom, bilo da je to nečiji procureli razvoj ili divljanje lokalne biosfere – i sve to je otežano velikom gustinom naseljenosti i niskim prosečnim nivoom blagostanja prema ankap standardima.

Nije važno da li je prva obolela osoba bila osigurana ili ne. Kada padne na ulici, dovoljno brzo će dospeti u bolnicu. Dogodilo se nešto neobično, a neobično na slobodnom tržištu je uvek signal za preduzetnike. Da bi se signal pravilno protumačio, potrebno ga je obraditi. Gde će najbolje razumeti šta se tačno dogodilo? U bolnici. Dakle, oboleli će biti odvedeni tamo.

Ako je bio osiguran, osiguravajuća kuća će platiti bakšiš onome ko je doveo bespomoćnog klijenta na mesto pružanja pomoći. Što pre se lečenje započne, to je u proseku jeftinije. Dakle, postoji ekonomski podsticaj da se nagradi transport na lečenje, bez obzira ko ga sprovodi.

Ako nije bio osiguran, opet, svim osiguravajućim kompanijama je važno da znaju da li je reč o epidemiji ili o pojedinačnom nesrećnom slučaju, poput trovanja hranom. Jer, ako se epidemija brzo suzbije, to je ogromna ušteda u isplatama osiguranja, što znači da svaka kompanija ima podsticaj da plaća, bilo udruženo, bilo samostalno, transport u bolnicu svih koji potencijalno predstavljaju opasnost od zaraze. A zatim, naravno, i troškove pregleda.

Kada se informacije o virusu dobiju, one sigurno neće biti prikrivene, jer sve zainteresovane strane pokreće želja da smanje svoje gubitke. Zato će verovatno biti moguće organizovati kompaktnu i dovoljno efikasnu karantinu u prilično ranoj fazi, i epidemija neće uspeti da se razvije.

Ali dobro, recimo da je inkubacijski period dovoljno dug i da se u tom periodu virus lako prenosi, pa je do kraja inkubacionog perioda već mnogo zaraženih i epidemiju nije uspelo zaustaviti. Hoće li osiguravajuće kuće moći da sagrade bolnicu za deset dana kao kineske vlasti? Teško. Mnogo je verovatnije da će za svoje klijente iznajmiti čitav neki hotel: jedan za karantin, jedan za bolnicu. Sekvenciranje virusa i pronalaženje formule vakcine biće barem jednako brzo kao i u našoj stvarnosti, jer se time i tako ne ništa lošije bave moderne privatne visokotehnološke laboratorije. Uspostavljanje proizvodnje i isporuka će ići još brže, jer će biti manje usaglašavanja.

Što se tiče mogućnosti organizacije karantina u ankapu, već sam jednom odgovorila u kontekstu epizootija. U našem slučaju delovaće slični mehanizmi.

Kao rezultat, verujem da će u najgorem slučaju epidemija u ankapu pogoditi otprilike isti broj ljudi kao i u državi, ali će tržište verovatno više pasti, jer u odsustvu države neće biti nikoga ko bi ga zbog panike rušio iznenadnim regulacijama. I u svakom slučaju, teško je zamisliti da bi se čovečanstvo, u odsustvu dobročudnog državnog uplitanja, našlo bespomoćno pred nekom epidemijom.

Eto ga, lepotan, u bojama ankapa

Kako vlasničko pravo (ili bilo koje drugo apsolutno pravo) može nastati SAMO iz dobrovoljnih ugovora?

I ili ću morati da zaključim ugovor sa svim ljudima na Zemlji, ili će postojati neka spoljna prisila, zar ne?

katta

13. februara na kanalu Debate o anarhiji upravo smo diskutovali sa ankomima o temi prava vlasništva, tako da ću sada u zameku sa zadovoljstvom još malo prodiskutovati o ovoj temi.

Pravo je zahtev koji se toleriše.

Razmotrimo pojavu nekog prava od nule. Postoji grupa, čiji jedan član iznosi zahtev. Na primer, „zauzimam ovu stolicu, zato sam seo na nju prvi“. Ako ostali tolerišu ovaj zahtev, sledeći može zauzeti bilo koju slobodnu stolicu, i iz ponavljanja sličnih zahteva formira se pravna tradicija upravo za tu grupu: pravo korišćenja – pripada prvom zahtevocu.

Pretpostavimo da je neko osporio to pravo i rekao, na primer: pređi ovamo, želim da sednem pored Maše. Redovni zahtevi ove vrste mogu dopuniti pravnu tradiciju pravilom: uz uzajamni dogovor se može razmeniti pravima korišćenja.

Na kraju, neko može izneti zahtev u obliku: silazi, ili ćeš dobiti pre’]), ako se takvi zahtevi redovno zadovoljavaju, čestitam, u ovoj grupi se pojavilo pravo jačeg.

Što više nečiji zahtev budi u vama želju da ga osporite, to ga više smatrate nepravednim. Ali na to da li ćete ga zaista osporiti, utiče još nekoliko faktora. Prvo, vaš lični interes: koliko su veliki vaši troškovi od toga što će nepravedan zahtev biti sproveden. Drugo, vaša samouverenost: koliko procenjujete svoje šanse da primorate zahtevca da odustane od zahteva. Treće, vaša tvrdoglavost: koliko velike troškove ste spremni da podnesete radi osporavanja tuđeg nepravednog zahteva.

Dakle, pravo, prvo, nije apsolutno: svako ima svoje mišljenje o tome ko koja prava poseduje. Drugo, za uspostavljanje prava nije neophodna eksplicitna saglasnost svih zainteresovanih strana, odnosno sklapanje ugovora sa njima. Dovoljan je njihov otpor. Iz ponavljajućeg iskustva zahtevanja prava i reakcije na te zahteve formira se pravna tradicija društva. To što je najteži argument za potvrđivanje nečijih prava ugovor sa prethodnim nosiocem tih prava – to je široko rasprostranjena pravna tradicija. Razlog tako široke rasprostranjenosti upravo ove tradicije je taj što veoma mnogi smatraju takav mehanizam potvrđivanja prava pravednim.

Ipak, možete se sasvim lako susresti sa situacijom u kojoj vaše pravo vlasništva stečeno ugovorom, koje je bilo priznato u jednom društvu, neće biti priznato u drugom. Na primer, suočićete se sa činjenicom da hašiš, koji ste pošteno kupili na jednom mestu, na drugom mestu ne samo da se ne smatra vašom svojinom, već je i povod za lišavanje vašeg prava na slobodu kretanja. I ako mislite da su kod ankapovske takvi sukobi nemogući, moram vas razočarati. Mogući su, iako je malo verovatno da će biti toliko uočljivi.

Kako to – nemam pravo? Pa ja sam pošteno kupila taj hašiš!

Prevod Mehanike slobode. Poglavlja 35-37

Juče je Devid Fridman proslavio 75. rođendan. Nažalost, nisam imao dovoljno vremena da pripremim ceo prevod za njegov jubilej, pa objavljujem naredne tri poglavlja.

Poglavlje 35. U čemu se prognoza svodi na spekulaciju. Ovde se Fridman priznao pred nama da je opisao samo jednu od mnogih varijanti anarho-kapitalističkog društva – agorističku, koja je podjednako strana i komunama i korporacijama, ali teži samozapošljavanju i malim agencijama frilensera (awww!). Istovremeno se ispostavilo da reč agorizam nije izmislio Konkin, već Robert le Fevr, o kome, nažalost, ništa ne znam.

Poglavlje 36. Zašto baš anarhija? U ovom poglavlju Fridman mora da objasni zašto mu ideja ograničene države toliko ne odgovara i zašto tako uporno zastupa baš ideju anarhije. Nažalost, autor odgovara: ograničenu državu smo već probali: ne uklapa se u nikakve okvire, uporno nam se zaklanja na lice.

Poglavlje 37. Revolucija – najgori izbor. Ovde se Fridman ne polemiše toliko sa ankapima, koliko sa klasičnim anarhistima koji su uvereni da se država može ukinuti samo revolucionarnim putem. Argumentacija ne blista originalnošću, ali je prilično jasna.

Od diktature do demokratije. Pregled.

Po narudžbini Čajnog Kluba

Esej Džina Šarpa „Od diktature do demokratije“ isto tako uspešno bi se moglo nazvati „Od države do ankap-a“ ili „Od lošeg ka boljem“. Zapravo, to je samo skup razmišljanja o tome kako promeniti politički režim ako vam se ne dopada, ako osećate moralnu ispravnost i pretpostavljate podršku javnosti svojoj poziciji.

Centralna ideja knjige je da je najpouzdanija strategija za to političko neposlušnost, odnosno nenasilni otpor. Dosledno odbijanje legitimiteta države sposobno je zaista da je učini nelegitimnom kako to odbijanje bude postajalo sve stilskije, modernije i popularnije među mladima.

Slaba strana pristupa koji Šarp predlaže jeste to što sve mora početi strateškim planiranjem, a zatim otpor razvija svoju delatnost strogo po planu, centralizovano odlučujući koji od 198 metoda izabrati za danas, a koji za sutra. Na taj način, najbolja taktika za diktatora ispostavlja se da je posvađati opoziciju, i neka se bore međusobno, utvrđujući pod čijim zastavama treba da se ujedine u ratu protiv krvavog režima.

Decentralizovani otpor je, prema Šarpu, mnogo manje efikasan, što je loša vest za ankap-e koji žele da deluju političkim metodama.

S druge strane, Šarp direktno ukazuje na to da se ne treba samo boriti protiv diktature, već već u fazi otpora posejati seme novog društva, koje će već biti legitimno u trenutku pada režima, a taj pad će im dati samo legalnost. Dakle, ako je krajnji cilj otpora prihvatanje izgradnje bezdržavnog društva, sa decentralizacijom prava i slobodnim neregulisanim tržištem, onda ideja da se otpor gradi upravo na tim principima izgleda zastrašujuće logično, samo Šarp takav cilj nije ni približno razmatrao: njegove politološke fantazije nisu išle dalje od švajcarskih kantona.

Najmanje korisnim delom knjige ispostavlja se najpoznatiji, a to je dodatak u kojem su navedena čuvena 198 metoda nenasilnog otpora. Knjiga je napisana 1993. godine, u proteklih 27 godina alatarija se znatno promenila, a one metode koje su i dalje aktuelne su ionako manje-više poznate. Tako da mogu da razumem razmere ruskog otpora Leonida Volkova, koji tvrdi da je knjiga slaba, ali ne prihvatam njegove primedbe da je ona štetna. Upoznati se sa njom — definitivno vredi. Koristiti u praksi — sa velikom opreznošću. Pogotovo što su diktature od vremena pisanja knjige sve više mutirale u electoralne autokratije, a za njihovo ukidanje biće potreban kompleks metoda koji će se značajno razlikovati.

Među vrline knjige spada i njena skromna veličina, po želji se esej može pročitati za jedno veče.

Pohvala umerenosti

1. februara Čajni klub je u Moskvi održao konferenciju sa elegantnim nazivom „Držite se desno“. Tamo je, između ostalih, nastupio Mihail Požarski, kojeg sam više puta citirala, koji je na jednostavnim primerima iz Prvog svetskog rata objašnjavao zašto za pobedu nad levima nije potrebno ratovati protiv njih.

Danas je država izrekla ogromne kazne u slučaju koji je veštački konstruisan, a odnosi se na pripremu terorističkih napada, takozvani slučaj „Mreže“. Ali ovom slučaju je prethodio stvarni teroristički napad anarhiste Mihaila Žlobickog, nakon čega su pripadnici službi bezbednosti radosno osmehnuli, dobivši nove ovlašćenja, budžete i instrukcije za izmišljanje ekstremista. Istorija je poznavala slučajeve kada su usled terorističkih napada bivale zaustavljene liberalne reforme ili razvezane krvave vojne operacije, ali ne sećam se ni jednog slučaja kada bi teroristički napad podstakao državu da olakša pritisak na društvo. U najboljem slučaju, država se ograničava na pojačane mere zaštite prvih zvaničnika, kao što se to dešava u SAD, sa njihovom tradicijom ubistava predsednika.

Pre neki dan održan je već drugi krug debate o anarhiji između tima ankapova i tima levih anarhista. Ovome je prethodio dug period ličnih pregovora i pokušaja pronalaženja zajedničkog jezika, a sada je uspelo organizovati civilizovan razgovor već u javnoj formi. I to donosi plodove, na primer, ovakvu recenziju na anarko-kanalu. Svaka od strana otkriva drugu, traži pomirni rečnik, odustaje od oštrenja stavova tokom samih debata – i shvata da glavni zajednički neprijatelj nisu levi ili desni, već država.

Možda će vremenom uspeti nagovoriti hrabre leve anarhiste da pređu sa revolucionarne retorike na umereniju, kako bi prestali sa besmislenim samopožrtvovanjem u korist provokatora iz službi bezbednosti.

Pa i ja sam sama prilično smanjila stepen odobravanja čisto vojnih taktika u svojim člancima. Sasvim opravdano su me kritikovali prilikom diskusije o mojoj članku o doktrini odvraćanja zbog primera sa uništenjem kralja Tajlanda. Zaista, volja jednog čoveka ne odlučuje toliko mnogo da bi se moglo računati na rešavanje problema uklanjanjem tog čoveka ili stvaranjem smrtne pretnje po njega. Mnogo korisnije je da se ideja o napadu od strane predstavnika države posmatra kao etički neprihvatljiva, a to se postiže kroz ublažavanje morala.

Dak ćemo nastaviti našu delatnost prosvetljavanja i ubeđivanja, nastavićemo mirni protest i stvaranje masovnog osećaja nepotrebnosti države – i ni u kom slučaju mu nećemo davati povod da izjavi svoju neophodnost radi borbe protiv raznih opasnih ekstremista. Slogan da ekstremizam nije porok prilikom odbrane pravde – lažan je.

A što se tiče nevinno zatvorenih, naravno, njih treba izvući od države. To znači izlazak na ulice, javna obraćanja celebritija i druge dosadne, ali delotvorne političke prakse.

P.S. Odmah su mi napisali da sam pomešala uzrok sa posledicom, i da se upravo atentat na Žlobickog dogodio kao reakcija na slučaj „Seti“. Molim da mi oprostite zbog zamućenog zaključka; uostalom, u takvom slučaju situacija samo postaje još tragičnija.

Prevod Mehanike slobode. Poglavlja 31-33.

Objavljujem još nekoliko poglavlja Mehanike slobode Davida Friedmana

Poglavlje 31. Da li je anarho-kapitalizam libertarijanski? U ovom poglavlju Friedman postavlja pitanje u formulaciji koja je mnogima prilično neobična. Navikli smo da smatramo da je anarho-kapitalizam najradikalniji i najdosledniji libertarijanizam, ali za Friedmana to nije sasvim tako. Njegov libertarijanizam je zasnovan na samoposedovanju i principu neagresije, dok je anarho-kapitalizam zasnovan na decentralizaciji prava i slobodnom tržištu. Zato mu je potrebna dodatna argumentacija kako bi pokazao: anarho-kapitalističko društvo je zaista libertarijansko.

Poglavlje 32. I, kao besplatan bonus. Ovo je malo poglavlje u kojem se electoralni proces poredi sa tržišnim, naravno u korist ovog drugog.

Poglavlje 33. Socijalizam, ograničena država, anarhija i bikini. Ovde Friedman duhovito objašnjava da je socijalizam sličan težnji da se sve devojke primoraju da nose isključivo bikini, jer vreme pod pretnjom streljanja mora biti sunčano.

Koliko je GPL licenca u skladu sa libertarijanskom etikom, i kako će uopšte izgledati stvari sa open source-om u ankapu?

анонимный вопрос

GNU GPL licenca (general public license) – zanimljiv je primer kako je u okviru savremenih državnih zakona o autorskom pravu teško dozvoliti kupcu informacionog proizvoda da bilo šta radi sa njim. Zabraniti je vrlo lako, i nakon te zabrane možeš otići na sud, država će ti pomoći u sprovođenju te zabrane. Zapravo, većina zabrana je ugrađena u zakonodavstvo po podrazumevanim vrednostima.

GPL autoru ostavlja pravo da se naziva autorom, dok kupca obavezuje da otkrije izvorni kod bilo kog proizvoda napravljenog na osnovu koda koji se distribuira pod GPL licencom, i da ga dalje distribuira pod istom tom licencom – takozvani sistem copyleft. U ostalom, ruke kupca proizvoda pod GPL licencom su potpuno slobodne: može da preprodaje proizvod, modifikuje kod, prodaje modifikovani kod pod svojim imenom i tako dalje.

Na koji način će se, najverovatnije, promeniti situacija sa kodom koji se distribuira pod ovom licencom u slučaju ankapije? Trenutno je kreator koda u pravu da na sudski način insistira na tome da kupac njegovog proizvoda, koji je modifikovao kod, dalje distribuira dobijeni proizvod pod istom tom licencom. U slučaju ankapije, on će isto tako moći da zahteva poštovanje licence, ali mu neće ostati instrumenata pritiska osim reputacionih. Ne mislim da će to značajno uticati na postojeću praksu, jer su vrednosti GNU-a sasvim kompatibilne sa libertarijanskim, a reputacioni pritisak za IT kompanije je obično prilično ozbiljan argument.

GPLv3 Logo.svg

Tržišni anarhizam i libertarijanizam

Ne tako davno sam odgovarala na pitanje o razlikama između različitih sorti anarhista, gde sam dala pre svega analitički okvir kako bi se razjasnili detalji. A danas se na kanalu Antidržava pojavio prilično opširan članak Tržišni anarhizam i libertarijanstvo — vreme za ujedinjavanje teorija, u kojem su dotaknuta slična pitanja, ali mnogo dublje.

Ako stvari budu išle i dalje ovim putem, razlika između libertarijanske desnice i libertarijanske levice će i dalje postajati sve neizvesnija, jer sam smer kretanja svetske ekonomije, kao što se pokazuje u članku, doprinosi takvom približavanju. Mi jednostavno počinjemo da opisujemo kao željeni rezultat potpuno isto društvo, samo ga posmatrajući iz različitih uglova.