Utopizam je wishful thinking u oblasti društvenog uređenja. Takav način razmišljanja vodi do uverenja da je željena slika sveta, prvo, dostižna, i drugo, stabilna. Potrebno je samo uložiti herojski napor, promeniti sve na bolje – i to je kraj priče. Živeli su dugo i srećno.
Izbeći utopizam je jednostavno. Dovoljno je spustiti ruke, reći da poznaješ život i vidiš kuda vetar duva. Trup neprijatelja će sam isplivati pored, samo treba izabrati dobru lokaciju za posmatranje.
Istorija je prostor realizovanih utopija. Neko je izgradio svoju ličnu, neko i za druge, neko nije uspeo, ali su umesto njega to uradili potomci. Utopije se ostvaruju, ali nema istorije kraja.
Nedavno je Svetov na jednom strimu nepromišljeno izjavio da žena ima pravo da raspolaže svojim telom i oslobodi se embriona koji joj uzrokuje nelagodu, ali zar u slučaju dobrovoljnog i svesnog seksualnog čina odgovornost za začeće i za to što dete dolazi u takav zavisni položaj ne leži na roditeljima?
Margo
Kao što sam već pisala povodom druge teme, pravo je zahtev koji se toleriše. Prenatalno dete ne iznosi zahteve, stoga su „prava prenatalne dece“ zahtev sa strane trećih lica, koji roditelji takve dece ili priznaju ili ne. Svaka od strana može iznositi svoje argumente.
Evo primera argumenata od strane koja napada:
abortus je ubistvo
porod je koristan za organizam
porod je koristan za demografiju
A evo, radi poređenja, primera argumenata od strane koja se brani:
moje telo – moja stvar
embrion krši NAP
nema sredstava za život
brak se raspao, pa je projekat „dete“ postao neaktuelan
U suštini, slične argumente ljudi su skloni iznositi i roditeljima čije je dete već uspeło da se rodi, ali koje oni, prema mišljenju kritičara, vaspitavaju na neprikladan način.
Svetovi argumenti se svode na to da se rešavanje ovakvih konflikata u svakom slučaju ne sme poveriti državi. Ali državi se ne može poveriti čak ni iznošenje kanti za smeće, zato hajde odmah zamislimo da države odavno nema, a međusobni zahtevi ljudi u vezi sa postupanjem prema deci, rođenim ili nerođenim, su ostali, i da ih treba nekako rešavati privatno.
Dakle, neko treće lice se pojavljuje na putu žene i zahteva od nje da ne radi ono što smatra svojim pravom. Ona se, naravno, pita kakve to uopšte ima veze sa njim. Svi argumenti u duhu „ti snosiš odgovornost za začeće“ odbijaju se protivargumentom „da, nosim, ali ne pred tobom“. Pokušaji prisilnog izvršenja nas na jedan ili drugi način dovode do slike sudskog postupka, gde tužilac mora da dokaže zašto je njegovo mišljenje, kao stranca, u pitanju abortusa o tome šta žena treba da radi sa svojim telom, uopšte bilo kakvo validno.
Jedini argument protiv abortusa koji će u društvu slobodnog tržišta zvučati ubedljivo jeste „ako ubiješ dete, neću moći da ga kupim od tebe“. Tek nakon takvog odgovora na pitanje „šta je tvoja stvar?“, žena može da udahne, skloni prst sa okidača i počne da pregovara. Na kraju se vrši prenos roditeljskih prava uz sastavljanje ugovora o pružanju usluga trudnoće, a sve ostalo je već stvar tehnike. Žena menja mogućnost trenutnog izlaska iz stanja trudnoće za nagradu, a moralista stiče obaveze starateljstva nad detetom i onu istu odgovornost za njegovo dalje vaspitanje.
Naravno, moralisti je bolje da krije svoju težnju da otkupi prenatalno dete po svaku cenu, inače će trudnoća i nailazak na njegov put sa brošurom klinike koja vrši abortuse ispasti primamljivo profitabilan posao – efekat kobre niko nije ukinuo. Tako da je verovatnije da će različite dobrotvorne organizacije uglavnom računati na nematerijalnu motivaciju, tipa „ne činite greh, rodite Božije dete i predajte ga na vaspitanje crkvi svedoka zapovesti Plodite se i razmnožavajte“.
Bilo kako bilo, svako ko planira da odvrati ženu od abortusa rečima o odgovornosti prema detetu, mora biti spreman da barem tu odgovornost preuzme na sebe, a po mogućnosti i da ženi nadoknadi troškove povezane sa tim što pristaje na njegove molbe i osuđuje sebe na još nekoliko meseci trudnoće.
Samoj sebi je očigledno, abortus je loš i ostalo bla-bla-bla, ali ovde ne raspravljamo o tuđem moralnom izgledu. Samo o odgovornosti za sopstvene odluke.
Pročitala sam esej „Teorija slobodnog društva“ koji je nedavno objavio Vitalij Tizunj. Raduje me što je za relativno malu količinu – svega 80 hiljada znakova – tekst veoma sadržajan.
Prvi deo Vitalij posvećuje kritici države, gde pokazuje nespojivost ovog instituta sa potrebama pojedinca, u kom god obliku se ta država pojavljivala.
U drugom delu su ukratko opisani principi uređenja slobodnog bezdržavnog društva. Posebno mi se dopao svojom jasnoćom odeljak u kojem se objašnjava međusobna povezanost subjekata – tamo postoji prilično originalna argumentacija, koja se sreće dosta retko – o tome kako su mnoge navodno slabe tačke ankapap povezani sa posmatranjem pojedinačne transakcije u vakuumu, dok u stvarnosti postoji čitava mreža ugovornih interakcija. Šteta je što u odeljku o institutu reputacije nije dotačena činjenica cene primene reputacionih sankcija. Agitacija je agitacija, ali je korisno raditi i analizu potencijalno slabih tačaka ankapapa, inače nakon čitanja teksta nastaje nedoumica: zašto bi takav divan društveni poredak, koji je potpuno prirodan, nikome nigde ne smeta i koji ume da se sam održava, ipak još uvek nigde nije dominantan.
U trećem delu se objašnjava koji će faktori doprineti stabilnosti ankapapa i sprečiti povratak države, bilo putem tržišnih mehanizama ili putem vojnog zauzimanja. Odeljak o doktrini odvraćanja očigledno je pod jakim uticajem bitarh ideja, a kod mene ste već čitali nešto slično.
U četvrtom delu su opisane osnovne strategije za postizanje ankapapa, i ovde se takođe mnogo toga poklapa sa videima Libertarian Band.
U celini, rad je veoma kvalitetan i rado ga preporučujem onima koji žele da steknu prilično jasnu predstavu o ankapapu u veoma kratkom vremenu.
Pomogla sam miss Liberty da uredim članak o istoriji desnog libertarijanskog feminizma za njen kanal. Veoma je prijatno s vremena na vreme prebaciti se na srodnu temu, tim pre što se ovde prilično površno služim stručnom materijalom.
Naravno, smejem se obilju feminitiva, ali sasvim dopuštam da to sa moje strane izgleda kao „zaista, ledi u pantalonama izgleda veoma čudno i skoro nepristojno“.
Ipak, uzalud ste tako aktivno glasali protiv njenog poziva na moj kanal kao kolumnistkinje: sadržaj na njenom sopstvenom kanalu se pojavljuje prilično retko, dok bi za autorsku kolumnu takva učestalost bila baš idealna. Ali pošto ste podržali razdvajanje, onda se pretplatite na svaki kanal pojedinačno.
Desni libertarijanski feminizam se često meša sa individualističkim, koji je nastao mnogo ranije i u velikoj meri postavio temelje za desni libertarijanski feminizam. Prilikom traženja informacija o istoriji feminizma, treba to imati na umu.
Na počecima anarho-individualizma i individualističkog feminizma, ogroman doprinos njihovom uspostavljanju dao je Amerikanac Ezra Heywood (1829–1893). Izdavao je časopis „The Word“, u kojem je objavljivao jednu od najpoznatijih sufražetkinja tog vremena, Victoriju Woodhull, pisao je o važnosti proširenja prava glasa na žene, osuđivao je robovanje domaćica i ženske društvene stigme, i propovedao slobodnu ljubav. Upravo zbog ovog poslednjeg je i osuđen, jer su u njegovim napadima na instituciju braka videli nepristojnost. To je izazvalo masovne proteste, pa je predsednik Hayes bio primoran da mu odobri pomilovanje. Prema našim pojmovima, Heywood je bio prava levač: nastupao je protiv privatnog vlasništva i za regulaciju zakupa, protiv klasne nejednakosti i za pravo zauzimanja neiskorišćenih privatnih zemalja. Uostalom, svi rani feministi su bili levičari, međutim, njihove osnovne ideje o tome da je žena slobodna da bira uslove u kojima živi i radi, slobodna da bira tip porodice ili da uopšte ne osniva porodicu, da ona, kao i muškarci, nikome ništa ne duguje i da treba da bude slobodna od državnog arbitraža – sve to u potpunosti deli i savremeni desni libertarijanski feminizam.
Karikatura iz 1872. godine: Žena koja nosi teško breme dece i pijanog muža obraća se Viktoriji Vudhol (gospođi Satan): „Radije ću ići teškim putem u braku, nego krenuti za tobom.“ Viktorija drži plakat na kojem piše: „Spasite se slobodnom ljubavlju“.
Desni libertarijanski feminizam je plod drugog talasa feminizma. Preuzimajući mnogo iz individualističkog feminizma, on je nastao zajedno sa Libertarijanskom partijom SAD. Partija se pojavila 1971. godine kao rezultat masnog nezadovoljstva Niksonovim reformama (zamrzavanje cena, plata, ukidanje vezanosti dolara za zlato). Godine 1972, Libertarijanska partija je prvi put u istoriji SAD na predsedničkim izborima nominovala Teodoru B. Netan za potpredsednicu, promovišući libertarijanski feministički program. Toni Netan je bila aktivistkinja partije skoro do kraja života, redovno je bila nominovana od strane partije u Senat i Predstavnički dom, i umrla je 2014. godine u 91. godini. Osnivala je „Asocijaciju libertarijanskih feministkinja“, koja je pre drugih počela da kritikuje treći talas feminizma – pokret levičarski i etatistički. Netan je kritikovala aktivistkinje zato što zahtevaju državnu intervenciju u privatni život i radne odnose, ne videći u državi mnogo ozbiljniji problem.
Teodora B. Netan — ideolog desnog libertarijanskog feminizma, jedna od prvih članica Libertarijanske partije SAD
Tada, u 70-im i 80-im godinama, niko nije doživljavao desni libertarijanski feminizam kao nešto iznenađujuće i kontradiktorno. Sve dok levica nije preuzela agendu, feminizam je bio prirodan i organski deo opšte libertarijanske diskursivnosti. Danas se reč „desni“ povezuje sa rasizmom i drugim konzervativnim uverenjima, pa zbog toga mnogi smatraju feminizam apsolutno nekompatibilnim sa libertarijanskom ideologijom.
Toni Nathan nije bila jedina osnivačica libertarijanskog feminizma. Može se pomenuti još najmanje dve: Wendy McElroy (kanadska Zalina Maršenkulova na maksimumu, braniteljka porna i seksualne slobode, pristalica ankapa po Rotbardu, osnivačica časopisa „The Voluntaryist“) i Kristina Hoff Sommers (koja je još od 80-ih toliko aktivno protiv levačara da je češće nazivaju antifeministikom, iako ona jednostavno zastupa potpuno ravnopravnost i protivi se državnim regulacijama, pokazujući kako reforme koje guraju levočarke feminističke štete ženama).
Za mene je bilo veliko iznenađenje saznati koliko su snažni koreni desnog libertarijanskog feminizma bili pre pola veka, i kako je danas ovaj pokret skoro izbledeo. Stiče mi se utisak da je to povezano sa specifičnošću političke agende u SAD. S jedne strane su tamo republikanci, koji kombinuju težnju ka smanjenju države sa žestokim konzervativizmom i patrijarhalnim vrednostima. Sa druge strane su demokrate, sa njihovim poštovanjem slobode samoizražavanja, ali istovremeno i sa ekstremnim etatizmom. Libertarijanci, koji su pokušavali da uzmu najbolje od obe strane, našli su se u nestabilnom položaju, i rezultat je bio da su se sami podelili na pola. Danas među američkim libertarijancima postoji mnoštvo potpunih frikova, kao i veoma izraženo paleokonzervativno krilo. I eto, profesor Hoppe već meša gejeve, feministkinje i komuniste u jednu gomilu, tvrdeći da imaju nizak horizont planiranja, zbog čega ostavljaju decivilizacijski efekat na društvo i da moraju biti physically removed.
Na taj način je u SAD feministički diskurs skoro potpuno prepušten levičarima, koji su od pokreta za jednakost napravili karikaturu samog sebe. Ali sada, kada je libertarijanstvo u usponu, možemo li make libertarian feminism great again? Yes, we can.
Počeli smo prevod Praktične anarhije Stefana Molinjija, i za početak vam predstavljamo samu srž – poglavlja koja se tiču sudova u ankapu (svi obožavaju da pitaju za sudove u ankapu, ali koliko ima ankapova, toliko ima i stavova o ovoj temi) i privatnih zatvora.
Poglavlje 16, Organizacije za rešavanje sporova. Autor deli priče iz IT sektora, pokazujući da se država ne primenjuje da bi pomogla u rešavanju konflikata sa nepoštenim ugovornicima – već da bi im pretiyla samom mogućnošću postupka. To se, naravno, takođe može koristiti, ali takva primena institucije suda izgleda maksimalno idiotski. Zatim slede razmatranja o tome zašto su ugovori potrebni i kako rešavati neizbežne sporove oko njih bez primene centralizovanog nasilja.
Poglavlje 25, Bezdržavne zatvore, crta nam slike bezvesnog egzistenciranja za svakoga ko, nakon počinjenja nasilnog krivičnog dela, odbije da nadoknadi štetu u situaciji kada je sve oko vas privatno. Dalje se nudi manje-više blaža alternativa, koju će svaki pomalo razuman prestupnik svakako iskoristiti.
Podsećam vas da je za prevod potrebno novac. Trenutno imamo na raspolaganju otprilike polovinu iznosa, tako da će vaši donati na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo biti izuzetno dobrodošli.
Davno vas nismo obradovali novim videima Libertarian Band-a! Današnji video završava drugi deo ciklusa o libertarijanstvu. U prvom smo počeli sa tim da je država zakazala, a zatim smo pričali o tome kako libertarijanci različitim putevima pokušavaju da je izbace. U drugom delu smo pojašnjavali različite termine i koncepte koji su popularni među libertijancima. I evo se vratili smo onome od čega smo počeli, pričamo o tome šta predstavlja država, svim njenim prednostima, manama i skrivenim zamkama.
U trećem delu našeg dugog ciklusa počećemo sa objašnjavanjem kako je upereno i kako funkcioniše društvo bez države.
Fabula. Aleksandar Litreev (autor aplikacije Crvena dugme, servisa Connecto-VPN, projekta Ruski slon, kanala Cybersecurity i Ko i tako dalje) skočio je na jedan dan u Jekaterinburg pre nastupa na konferenciji u Piteru, kako bi se sastao sa devojkom – i uhvatila su ga policajci sa dve tablete MDMA. Nakon toga je poslat na dva meseca u pritvor, a ako rok privremenog pritvora ne bude produžen, 22. aprila će održati suđenje na kojem mu preti do tri godine.
Trenutno Čajni klub, čiji je Aleksandar bio član, skuplja novac za advokata, Navaljni iz nekog razloga, bez da se razume u situaciju, krivi devojku za sve, koja, sudeći po uveravanjima Aleksandrovih saradnika, zaista nije umešana – ukratko, svi burno diskutuju o događaju, ali kao da je to neka svakodnevna priča, poput one koja se desila sa docentom Sokolovom. I još se pojavljuju komentari u smislu da je našao gde da kupuje supstance – u gradu Rojzmana (što je karakteristično, niko ne pominje aktuelnog gradonačelnika Jekaterinburga, kome je on uopšte zanimljiv).
Čini mi se da ovde svi za sada ratuju na pogrešnom mestu. Pošto su svi uvereni da je ovo političko progon, to treba iskoristiti, i društvena reakcija takođe treba da bude maksimalno politizovana. Ne „slobodu Aleksandru Litreevu!“, već „dole član 228!“
Mislim da bi za isti Čajni klub sada bila stvar časti da organizuje protest u Jekaterinburgu za ukidanje člana 228 Krivičnog zakonika RF i, shodno tome, za potpunu dekriminalizaciju psihoaktivnih supstanci. Da, upravo u Rojzmanovom okruženju. I ako protest, bože brani, ne odobre, onda treba da ga sramote (shame) onim prokletim Rojzmanom iz svih cevi, kao da je on lično zabranio protest i stavio Litreevu tablete u čarapu. Neka koristi svo svoje uticaje da bi dobili odobrenje. Neka, gad, sam nastupi na tom protestu i zahteva da barem korisnike ostave na miru, jer korisnik nije kriminalac čak ni u njegovoj kanibalističkoj logici.
Zbog ovog prokletog člana u Rusiji se nalazi nekoliko stotina hiljada ljudi, a još nije poznato koliko ih je prošlo sa uslovnom kaznom, novčanim kaznama ili je podmićeno policajce na licu mesta. Svet ide ka dekriminalizaciji supstanci. Stanje u kojem je ista radnja potpuno legalna u jednoj jurisdikciji, a strogo kažnjiva u drugoj – to je normalno kada su jurisdikcije ugovorne. Ali sve dok to nije slučaj, status quo se može i mora menjati u pravcu manje kanibalističkih normi.
Sa svoje strane spremna sam da doniram za održavanje mitinga i na svaki način promovišem ovu kampanju. Pozivam sve koji smatraju da član 228 treba da bude uništen, da šire ovaj tekst i pridruže se ovom pozivu. Mitinzi u drugim gradovima će takođe biti korisni, ali to će zavisiti od situacije.
Sada je važno ne gubiti vreme dok ovaj informativni povod ne bude zamenjen nečim drugim. Vlast se ozbiljno kompromituje svaki put kada pokuša da primeni opšte krivične članove na političke aktiviste. Najbolji način za odgovornu reakciju je uništenje samih članova.
Ukratko ću izložiti fabulu. Til Lindeman je snimio spot u kojem navodno postoje (nisam gledala) scene seksa. Nekoliko glumica je ispalo Ruskinje, deanonimizovane su, njihovi kontakti su objavljeni na Dvace-u (ne čitam) i tamo se poziva na nasilje nad njima. Zalina traži da se kontakti obrišu, nakon čega na Dvace-u počinju da pozivaju na nasilje i nad njom.
Počeću sa tim da su pozivi na brisanje bilo čega sa Dvace-a besmisleni. Glavna svrha ovog otpadnika je u tome što se tamo objavljuje anonimno i bez cenzure. Ako Dvace uvede sistemsku cenzuru, narod će jednostavno preći da se zabavlja na manje napornom mestu. Ako se progoni vlasnici takvih platformi, narod će početi da piše na blockchain nekog Steama ili glasovima.
Preporučujem svima da još jednom pročitaju poglavlje iz Mehanike slobode o javnom dobru objavljeno pre neki dan. Kada neko napiše post na Dvace-u – to je privatno dobro: autor dobija sve koristi od objavljivanja koje ga zanimaju, a mišljenje ostalih ga ili uopšte ne zanima, ili mu predstavlja jednu od koristi. Kada neko pokušava sistematski da se bori protiv određenog tipa objava na Dvace-u, ili da deanonimizuje njihove autore – to je javno dobro. Takva aktivnost može doneti malu korist velikom krugu ljudi, ali onaj ko ulaže glavni napor za to, troši nesrazmerno više nego što je korist koju on lično dobija. Ostali, pak, ne troše ništa, osim novca za kupovinu kokica.
Javna dobra uvek pate od nedovoljne proizvodnje. I sama sam se suočila sa sličnim problemom u sopstvenom četu. On je bio pozicioniran od moje strane kao mesto gde se sa mnom može ćaskati o neobavezljivim temama ili pojasniti nešto u vezi sa objavama na kanalu. Nije se predviđala nikakva filtracija po ideologiji, jedini zahtev prema publici bio je očuvanje ljubaznosti. Ne znam šta je većina publike želela, ali bilo je dovoljno namernih napora male grupe – i čet je za mene postao prilično neprijatno mesto. Teško sam suzbila želju da obrišem čet, prenela sam prava osnivača drugoj osobi i, pošto ja sama trenutno ne mogu da održim ljubaznost prema njegovim učesnicima, jednostavno sam ga arhivirala. Podrugljivanje, glupe identične paste, pokušaji da izvuče više ličnih informacija radi deanona ili radi demonstracije moje nekompetentnosti – sve su to stvari koje mi ne donose radost, sa kojima je izuzetno teško boriti se, i jednostavnije mi je da odustanem od četa u potpunosti nego da pokušavam da obezbedim prijatnu atmosferu tamo.
Ali čim neko pokuša da nešto iz interneta iznese u stvarni život, situacija postaje suprotna. Pokušaj da se neko napadne uživo zbog neke gluposti kojom se optužuje na internetu – to je proizvodovanje društvenog zla. Svi troškovi su na izvršiocu, a internet će se samo nasmejati, naročito ako izvršiocu ispadne smešno. Pri tome, nije ni važno da li će mu smešno ispasti da ponizi objekat maltretiranja ili će mu smešno ispasti da se izglupa. Napadač neće dobiti značajnu korist. Za stranu koja se brani, samoodbrana je privatno dobro, od čije proizvodnje ona dobija sve koristi, te je stoga sasvim motivisana da u nju ulaže.
Upravo zahvaljujući ovom sistemu ekonomskih podsticaja imamo internet kao prostor relativne slobode, uključujući i glupe agresivne šale – i oflajn kao prostor relativne bezbednosti, gde za glupe agresivne šale možeš stvarno da dobiješ po glavi. Odgovornost za agresiju onlajn i nekažnjivost za agresiju oflajn ne doživljavaju se kao norma. A jedino što možemo uraditi da u internetu bude manje glupe agresije jeste raditi na opštem ublažavanju običaja.
Bitarh je na svom VK-u objavio razmišlanja na temu o tome da Trećem Rajhu nije trebalo bacati bombe, već oružje i municiju. Kao opravdanje on navodi sve isti Hiršlejferov model u obliku u kojem ga je predstavio Ozan – sa zaključcima da za stabilno postojanje anarhičkog društva zahteva poštovanje balansa potencijala nasilja. A pošto je tako, onda bi veštačko izravnavanje BPN-a u Nemačkoj u vreme Drugog svetskog rata dovelo do pada totalitarizma, a sa njim i do brzog završetka rata.
Jedno se može reći sa sigurnošću: ako bi se bacalo ručno oružje i municija na koncentracione logore, to bi zaista odmah dovelo do oružanog ustanka sa naknadnim pokušajima napuštanja Rajha ili zauzimanja nekog područja za naknadno efikasno obuzdavanje kaznenih jedinica.
Koliko bi ista ta taktika dovela do oružanog ustanka protiv režima na celokupnoj ostatku teritorije Rajha, zavisi isključivo od toga u kojoj meri ta ostatak teritorije podseća na koncentracioni logor. I obrnuto, što je više u određenoj strategiji društva postojalo popustljivosti prema vlasti, to je verovatnije da bi oružje darovano s neba bilo disciplinovano predate vlastima za naknadno slanje na front.
Ovi očigledni razlozi direktno proizilaze, između ostalog, i iz Hiršlejferovog modela: što je veći parametar žestine, i što je niži opšti nivo resursa, to je veća verovatnoća da će u sistemu, umesto mirne anarhije, doći do bitke za hegemoniju do potpune pobede. I obrnuto, što je niža žestina i veće relativno blagostanje, to strane manje napora teže da troše na rat protiv jedni protiv drugih, a više ostavljaju za proizvodnju.
Što je veća legitimnost režima, to je manja verovatnoća da će veštačko izravnavanje potencijala nasilja putem širenja vatrenog oružja dovesti do bilo kakvih problema za režim. Razlog je prilično jednostavan: u uslovima niske žestine strana, vatreno oružje se za političku borbu jednostavno neće koristiti. Nije važno da li imam oružje ako svoje nezadovoljstvo režimom izražavam u formi pojedinačnog piketa i potpisa ispod otvorenih pisama, a država ljubazno prima moje nezadovoljstvo u obzir, ne sprečavajući me na bilo koji način. Posedovanje oružja počinje da igra ulogu kada se suočim sa direktnim nelegitimnim nasiljem i shvatim da imam šanse da problem rešim uzvraćenim nasiljem.
Dakle, u celini, ideja veštačkog izravnavanja BPN-a je dobra kao misleni eksperiment, ali je ne treba razumeti bukvalno: oružje protiv države danas mnogo češće postaje mirno društveno nezadovoljstvo, i da bih ga izazvao, verovatnije da će mi trebati ne oružje, već promocija svojih informacionih resursa. I tu, naravno, humanitarna bombardovanja u vidu, na primer, tvog retvita od strane gospodina Trampa, zaista mogu imati značajan efekat.
Poglavlje 38, Ekonomija krađe, ili odsustvo vladajuće klase, daje ekonomsku analizu industrije krađe, pokazuje da konkurencija u ovoj sferi vodi ka osiromašivanju društva, i da je ova industrija, u suštini, neisplativa čak i samim lopovima. Sličan sistem argumenata pokazuje da ni država, kao vrsta krađe, nije isplativa čak ni najvišim političarima, pošto njihovi troškovi ispadaju veći od profita. Naravno, ovaj argument deluje paradoksalno, jer mu se lako mogu suprotstaviti brojni kontraeemplari, međutim, glavni zaključak poglavlja ne odnosi se na poricanje mogućnosti individualne koristi kroz državu, već na ukazivanje na to da se iza postupaka države ne vidi nikakav jedinstven klasni interes.
Poglavlje 39, Desna strana zamke javnog dobra, govori o veoma zanimljivom paradoksu, povezanom sa tim da se javna dobra uvek nedovoljno proizvode u odnosu na potražnju za njima, usled nepogodnosti pri njihovoj monetizaciji. Kod države, takvim javnim dobrom ispostavljaju se dobri zakoni koji život čine jednostavnim, udobnim i bez tereta, nasuprot lošim, koji raspoređuju troškove na sve, a profit donose malima. Međutim, kod anarhije je sve upravo obrnuto: pošto se zakoni u određenom smislu kupuju na tržištu, dobri zakoni ispostavljaju se kao privatno dobro i proizvode se do potpunog zadovoljenja potražnje, dok se loši ispostavljaju kao društveno zlo: spremni su samo retki da troše na njihovu proizvodnju radi sopstvenog profita, a njihovo uvođenje mogu sabotirati svi, i to veoma jeftino. Na taj način, ako se uspe nekako preći sa države na anarho-kapitalistički poredak, on će se pokazati potpuno otpornim na pokušaje povratka države.
U Poglavlju 40, Kako stići odavde tamo, Fridman mi kaže da sam odličan i da ispravno razumem strategiju izgradnje ankap-a, a Mihailu Svetovu predlaže da smiri žegavost u izgradnji vertikale vlasti u libertarijanskoj partiji i fokusira se na lične prosvetiteljske projekte. Hvala, Dejvide!
