Автор: Анкап-тян

Apsolutni NAP ili smrt celog čovečanstva. Treće nije opcija.

Bitarh kolumna

Postoji jedan, trenutno ne previše poznat argument, zašto će čovečanstvo pre ili kasnije morati da prihvati neprihvatljivost iniciranja agresije: jednostavno preživljavanje naše civilizacije. Jer sa razvojem tehnologije, uslovna ukupna šteta koju može naneti jedna osoba konstantno raste.

Na primer, sada čak i loše obrazovani fanatic u kamionu može da pregazi stotinu ljudi, a ako se mnogo potrudi i napuni ga mešavinom đubriva i dizela — ubije maksimalno hiljadu.

Sada zamislimo svet za 30 godina. Oprema za genetski inženjering je jeftinija, biohakovanje je postalo popularan hobi među školcima. Na darknetu su dostupni genomi poput prirodnih varijanti varičica, kuge, gripa A/H1N1. Psihopata može izazvati epidemiju, ubivši, recimo, 1 milion ljudi.

Prošlo je još 50 godina. Pojavili su se leteći automobili sa kompaktnim nuklearnim reaktorima. A uz njih i načini kako preopteretiti takav reaktor, organizujući novi Černobil u Njujorku ili Moskvi. Pod pretnjom psihopate je već 10 miliona ljudi.

Daleka budućnost. Počeli su da grade svemirske brodove za let na Alfa Centauri. Kao gorivo se koristi antimaterija. Ako nekome nije draga života, može zajedno sa sobom povući i celo stanovništvo planete Zemlje, pretvarajući ga u tok neutrina.

Kao što se vidi, broj stanovništva koji jedna osoba može uništiti raste eksponencijalno sa razvojem tehnologije. Baš kao i novi koronavirus COVID-19. U takvim uslovima čak ni misao ne može postojati da se primeni nasilje na čoveka, jer će u suštini svako od nas posedovati ne samo oružje odvraćanja, već oružje sudnog dana (OSD). Čovečanstvo jednostavno neće preživeti ako ne prizna univerzalni NAP, čak i prema najneprijatnijim ličnostima poput ubica dece.

Unapred očekujem uzvike etatista o korisnosti države. Na primer, reći će: „pa sam ti upravo opisao kakav bi pakao bio bez kontrole državnih organa“. Samo što u stvarnosti država samo povećava rizike nekontrolisane upotrebe OSD — kako stvarajući podsticaje ljudima da ga koriste kao oružje odvraćanja od agresivnog nasilja sa strane stacionarnog banditovanja (države), tako i podstičući razvoj sličnih opasnih stvari u neprikladnim uslovima čak i bez cilja da se koriste kao OSD.

Vlada SAD, naravno, može ograničiti eksperimente biohakera, ali će ih sa radošću prihvatiti u nekom Mumbo-Jumbo kraju, gde će raditi mnogo diskretnije od javne kontrole i možda namerno pomagati u kreiranju OSD za vladu Mumbo-Jumbo. Čak i zabrana eksperimentisanja sa matičnim ćelijama u SAD, koja je jednostavno izbacila razvoj u Kinu i druge zemlje, gde su se oni odvijali već bez ikakvog informisanja javnosti.

Takođe veoma iznenađuje stav nekih libertarijanaca, koji sa punim ozbiljem razmatraju mogućnost izvršenja sudskih odluka putem fizičkog nasilja. U stvarnosti, ne samo nasilje, već čak i oštar ostracizam, koji prekršičitelja stavlja izvan granica fizičkog preživljavanja (na primer, odbijanje prodaje namirnica u prodavnici), može ga naterati na korišćenje OSD (umreti od gladi nije ništa bolje nego umreti od metka, stoga se potpuni ostracizam može smatrati fizičkim nasiljem od strane prekršioca). Nije uzalud Kim Džong Unu ne blokiraju prodaju vitalnih stvari, već mu zabranjuju isporuku samo luksuznih predmeta poput Ferarija i švajcarskih satova. A on čak nema ni OSD, već prilično slabo oružje odvraćanja.

Zato razmislite, šta je za vas bolje?:
1) Svet sa izvršenjem sudskih odluka putem reputacije i blagih oblika ostracizma, koji se ispostavi da su dovoljni u većini slučajeva.
2) Svet sa nešto većom verovatnoćom izvršenja sudskih odluka putem fizičke prisile, ali uz „bonus“ sasvim opipljivu šansu da postanete jedan od heroja naučno-fantastičnog romana Džordža Stjuarta „Zemlja bez ljudi”.

Komentar Ankap-tjan

Običaji se više oblikuju iz prakse nego iz teorijskih konstrukcija. Pokušavati da se sada ograničavamo u svojim legitimnim sredstvima radi mogućih posledica za pola veka – to je otprilike ista panika kao i težnja da se odustane od emisije ugljen-dioksida kako bi se sprečilo globalno zagrevanje.

Ljudi se zaista redovno suočavaju sa pitanjem konflikta taktičkih i strateških ciljeva. Što je dugoročnije planiranje, to je veća verovatnoća da će se pitanje rešiti u korist strategije. Ali uticati na tuđe vremensko preferiranje ubeđivanjem je nerealno. Tako da će ili postepeno pojaviti stabilni ankap, sa navikom da brani svoja prava i ne dozvoljava sistemsko nasilje, i tada će horizont planiranja kod ljudi biti dovoljno dalek – ili ćemo nastaviti da propadamo pod državom, u plenima isključivo kratkoročnih zadataka, i sa užasom posmatrati povećanje potencijala za teror – kako privatni, tako i državni, sve do kolapsa čovečanstva.

Molière, Praktična anarhija, nacrti prevoda

Razbolela sam se, glava mi loše radi, pa sam se uhvatila za posao koji zahteva minimum intelektualnog napora: složila sam i objavila nacrte svih poglavlja Praktične anarhije Stefana Molinjija koja su volonteri već preveli – za redakturu još uvek nemam snage. Nestrpljivi mogu na taj način da se upoznaju sa tekstom, ne čekajući da ja sve to doteram do savršenstva.

Volonteri su se toliko ubrzali da su potrošili sve ranije prikupljene donacije za prevod, i za nekoliko poglavlja im čak dugujem. Zato vas molim da dopunite fondove kako ne bi stali na pola puta. Novac šaljite na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo . Kriza je odlična prilika da kupite bitkoine po jeftinoj ceni, ne propustite tu priliku. Nešto prebacite za plemenit cilj, ostalo sačuvajte za crne dane.

Šta mislite o nedavnim padovima bitkoina i zlata? Najzanimljivije je da upravo sada svi investitori masovno beže da kupuju američke državne obveznice, kao najpouzdanije na svetu u slučaju krize. Kako ćete to prokomentarisati?

Morski Kralj

Bitcoin je digitalna imovina koja je dizajnirana da obavlja funkciju novca i zaista poseduje niz svojstava svojstvenih dobrom čvrstom novcu. Nije iznenađujuće što je među onima koji aktivno koriste bitcoin postojalo pretpostavka da je to odlična zaštitna imovina i da će se u slučaju finansijske krize novac upravo u nju usmeriti. Što se tiče zlata, to je zaštitna imovina sa vekovnom istorijom, i činjenica da će ono rasti u periodu krize uopšte nije bila pod znakom pitanja.

Ipak, podsetimo se kako se zlato ponašalo tokom prethodne krize. Od marta do novembra 2008, dok se hipotekarska kriza postepeno pretvarala u finansijsku, kurs zlata je padao: svima su bili potrebni upravo dolari da bi zapunili rupe. Tek kada su centralne banke počele da se takmiče ko će brže smanjiti kamatnu stopu i otkupiti više smećavog papira, nastala viška dolara dovela je do dvogodišnjeg relija na tržištu zlata, tokom kojeg je njegov kurs dostigao istorijski maksimum.

Zlato u prošloj krizi: prvo dole, onda gore

Sada smo na samom početku krize. Kao i prošli put, svi prvo beže u dolar. Ali, za razliku od 2008. godine, kada kvantitativno olakšanje nije objavljeno odmah, sada nisu oklevali sa pumpanjem ekonomije fijatom. S druge strane, treba uzeti u obzir da je kurs zlata neposredno pre početka krize bio blizu istorijskih maksimuma, jer su ga centralne banke aktivno kupovale tokom nekoliko prethodnih godina. Nije isključeno da će se sada kod niza zemalja pojaviti potreba da prodaju deo svojih rezervi, što će vršiti pritisak na kurs. Na taj način će, s jedne strane, na tržištu biti mnogo novih dolara pogodnih za otkup zlata, a s druge strane, biće mnogo zlata koje se prodaje iz rezervi. Koji će od ovih suprotstavljenih faktora biti značajniji na horizontu od godinu dana, ne može se sa sigurnošću predvideti. Dalje će, naravno, faktor rasta američke dolarske mase prevagnuti i zlato će početi novi reli.

Bitcoin danas je zlato za geekove. Institucionalni investitori još uvek nisu stigli ozbiljno da počnu da ulaze u njega, i prema njihovim merama, likvidnost ove imovine je potpuno nebitna: dnevni obim trgovanja bitcoinom iznosi nekih jadnih trideset milijardi dolara, što je prema merama berzi akcija i valuta bukvalno ništa. Zbog toga je čak i veoma skromna rasprodaja bitcoina sposobna da ozbiljno obori njegov kurs. Ali obrnuto, čak i veoma skromne investicije sa strane ozbiljnih igrača mogu ozbiljno da ga zagreju.

Pored toga što će svetsku ekonomiju ubrzo preplaviti dolari i ostali fiat novac, na kurs bitcoina će neizbežno uticati smanjenje ponude: do halvinga je ostalo manje od dva meseca. Zato, ako imate slobodan fiat, sada je odlično vreme za ulazak u bitko. Ako postoji mogućnost da uzmete kredit u fiatu na oko tri godine, ulaganje tog novca u bitcoin takođe može biti odlično rešenje. Uzimanje mikrokredita radi toga, naravno, ne vredi.

Za kraj ću prokomentarisati zašto kupovina državnog duga SAD može biti privlačnija od kupovine dolara. Kupljeni dolari leže u banci, a banka je tokom krize nepouzdan fenomen. Obveznice su, pak, zapisane direktno na investitora, pa je rizik od njihovog gubitka neuporedivo manji. Likvidnost državnih obveznica SAD je potpuno uporediva sa likvidnošću dolara. Tako da će na njima biti oni koji žele čak i pod negativnom kamatom, iako se to čini kontraintuitivnim.

Koronavirus kao izazov za ideju nacionalne države

Apologija nacionalne države zasniva se prvenstveno na tome što ona omogućava najbolje rešavanje zadataka nacionalnog nivoa. Problem je u tome što zadataka za koje se upravo ovaj nivo rešavanja pokazuje kao najpogodniji postaje sve manje.

Epidemija koronavirusa je jasno demonstrirala da se zadatak borbe protiv epidemija na ovom nivou ne rešava. Nijedna zemlja nije uspela karantinskim merama da se suprotstavi širenju virusa na svojoj teritoriji. Nijedna zemlja nije bila u stanju da pripremi dovoljno opremljenih bolničkih mesta kako bi pružila neophodnu pomoć obolelima. S druge strane, postoji bezbroj primera kada su upravo mere koje su preduzeli države samo podsticale širenje epidemije. Navedeću samo nekoliko.

Prvi slučaj su, naravno, sankcije upućene kineskom lekaru koji je prvi pokušao da prenese informacije o početku epidemije. Upravo tako funkcioniše sistem motivacije koji državna birokratija neizbežno gradi. Drugi primer je sprovođenje izbornih aktivnosti od strane država usred epidemije. Iran je doživeo snažan skok obolelih nakon što je 21. februara tamo održano glasanje za izbor u parlament. 22. aprila nešto slično, samo mnogo manje smisleno, predstoji i Rusiji. U tom kontekstu, zabrane mitinga u istoj Rusiji izgledaju prilično nedosledno. Treći primer je masovna deportacija zaraženih i onih koji se sumnja da su zaraženi iz zemalja u kojima su boravili u zemlje stalnog prebivališta, često u tranzitu preko trećih zemalja, i ne uvek uz poštovanje odgovarajućih mera bezbednosti.

Nacionalna država ne samo da nije u stanju da se bori protiv epidemija, već i ometa rešavanje tog zadatka kako na nižem, tako i na višem nivou. Na nižem nivou ona potiskuje privatnu medicinu. Tržišna potražnja omogućava fleksibilnije rešavanje zadataka obezbeđivanja ljudi životno neophodnim stvarima. Ali država, na primer, počinje da se bori protiv marži na maske i termometre, i time lišava proizvođače stimulansa da ulažu dovoljno sredstava u proširenje proizvodnje. Na višem nivou, država sprečava rad međunarodnih organizacija kada insistira na prioritetu nacionalnih regulativa nad njihovim preporukama.

Takođe se mogu pomenuti primeri kada nacionalni nivo upravljanja ulazi u konflikt sa regionalnim u kontekstu epidemija. Na primer, nedavno se pojavio izveštaj iz 2011. godine o tome kako je federalna vlada u Nemačkoj insistirala na tome da savezne države kupe ogromnu količinu vakcine protiv svinjske gripa, a nakon dve godine je većina kupljenog bila zastarela i morala je biti spaljena. U Rusiji značajan deo troškova za zdravstvo takođe pripada regionalnom nivou, ali sve je podređeno federalnim regulativama. Dakle, svaka vanredna situacija će neizbežno izazvati konflikte jer jedni upravljaju, a drugi plaćaju i snose odgovornost.

Na taj način se može pretpostaviti da će nacionalna država u narednim godinama biti napadana doslovno sa svih strana, jer su epidemije samo jedan od primera njene neefikasnosti. Težiti će tome da se njen suverenitet, s jedne strane, razvodni u korist globalne birokratije, poput EU i drugih političkih blokova, s druge strane u korist lokalne samouprave, s treće strane u korist međunarodnih nevladinih organizacija, a s četvrte strane u korist multinacionalnih korporacija. I nama, agoristima, u ovim mutnim vodama će svakako sigurno uspeti da se nekako izмамimo nešto.

Kartago mora biti uništena.

Italija se bori protiv epidemije

Šta će biti sa socijalno ugroženim grupama ljudi u anarho-kapitalizmu? (invalidi, psihički bolesni, samohrane majke)

Aleksandar

Već sam odgovarala na slična pitanja najmanje dva puta: na samom početku postojanja kanala, i znatno kasnije. Opšta poenta odgovora svela se na dva razloga. Prvo, u odsustvu države ljudi će imati više novca i prostora za manevrisanje kako bi se bavili filantropijom. Drugo, najvažnija veština za one kojima je potrebna tuđa briga i drugi resursi je veština biti zahvalan. Teško je ubediti sebe da se pobrineš za mizantropa koji je uveren da mu ceo svet duguje, ali je veoma lako — za nekoga ko je sladak i ko će ti vešto uzvratiti na tvoj ego.

Postoje, naravno, razni krindž odgovori o sudbini invalidnih osoba u ankapu, na primer, poznata primedba Svetova o cirkusu čuda, koji je svet ostao lišen kada ga je država zabranila. Naravno, u ovom slučaju nije stvar toliko u državi, koliko u društvu. Nestala je masovna plaćena potražnja da se ide i smeje ružnoćama, koliko god se one smešno izvijaale. To je postalo sramotno, kao što se mnogima stidi ići u cirkus sa dresiranim životinjama. Običaji su se promenili, stari poslovni model je postao malo profitabilan. Sada socijalno nezaštićeni ne moraju da pokušavaju da izazovu gađenje, sažaljenje ili smeh kako bi dobili novac. Mnogo je lakše izazvati miljenje, poštovanje ili neki drugi oblik empatije.

Tako, uz druge iste uslove, kupiću na ulici robu od deteta ili osobe sa invaliditetom, zatim će biti samo starci, i tek nakon njih — oni koji izgledaju najsposobnije za rad. Istrajnost osobe koja ima hendikep, ali pokušava da se ravnopravno takmiči sa ostalima, sada izaziva više poštovanja nego iritacije.

Ali dobro, socijalno nezaštićene grupe će imati koristi od ukidanja države, ali zar neće nešto i izgubiti? Da.

Verovatno će gradsko okruženje u ankapu biti manje inkluzivno nego u državi u društvu sa uporedivim nivoom blagostanja – jer na tržištu, recimo, teško da će biti značajna potražnja za ružnim trotoarima sa taktilnim pločicama. Ova država može trošiti ogromne sume novca na asfaltiranje radi hipotetičkih potreba izuzetno malih grupa, zanemarujući interese mnogo brojnijih i platno sposobnijih zajednica (zašto služiti onima koji imaju novac, kada ih možete opljačkati pod izgovorom obezbeđivanja invalidnih osoba). S druge strane, sasvim mogu pretpostaviti da bi u ankapu pojava kvartova specijalno projektovanih upravo za potrebe malo pokretnih građana mogla biti opravdana: to je jeftinije nego uređivati ceo grad. Ja bih, recimo, rado iznajmila stan u takvom kvartu tokom perioda nege mala deteta, a zatim se preselila u običnije okruženje.

Takođe, verovatno će u ankapu socijalno ugrožene grupe morati da računaju bez nekog garantovanog prihoda – ali to, kao što sam već napomenula, treba da bude kompenzovano većom lakoćom zarade. Ova kompenzacija može se ispostaviti i nedovoljnom. Ali isto tako se može tvrditi da na slobodnom tržištu neće uspeti ni sasvim zdrav, ali nekompetentan radnik – dok bi se u socijalnoj državi on prilično dobro osećao na socijalnoj pomoći. Odavde nije daleko do razmišljanja o bezuslovnom osnovnom dohotku. Počevši od određenog, dovoljno visokog nivoa blagostanja u društvu, ideja da se svima bez izbora deli neki minimum dovoljan za život, i time se gradi zaštita od iritantnog sitnog kriminala uzrokovanog siromaštvom, počinje da deluje prilično razumno i sigurno će naći svoje dobrovoljne obožavatelje.

Posao kao posao

Velike promene

Izvinite, ponovo sam na aktuelne teme, što zapravo nije baš karakteristično za moj kanal o teoriji.

Ova godina se pokazala veoma bogatom događajima. Toliko da su neki od njih, koji su delovali veoma važno u trenutku kada su se desili, sada već skoro zaboravljeni. Ko se seća da je na samom početku godine jedva izbegnut rat između SAD i Irana? Nije se desio, i dobro. Ipak, svaka takva neočekivanost, čak i ako je uspešno i brzo rešena, poljuljala je čamac. Možda bi svetska ekonomija svarila još jedan sukob SAD i Irana, ali potom je usledio koronavirus. Možda i on ne bi izazvao svetsku recesiju, ali je potom srušen kartelski sporazum između OPEC-a i Rusije. Ako svetska ekonomija to na čudesan način proguta, sutra će se sigurno desiti nova haotična situacija koja će prelomiti kamenu nerەv.

Jedna od teorija poslovnog ciklusa, takozvana teorija realnog poslovnog ciklusa, tvrdi da krize ne nastaju zbog nekih unutrašnjih razloga i nakupljenih kontradikcija u ekonomiji, već isključivo usled spoljnih šokova koji naglo menjaju ponašanje potrošača. Nisam spremna da u potpunosti prihvatim ovu teoriju (u suštini, to je primena ideje o crnom labudu Taleba na teoriju ekonomskih ciklusa), ali je teško poreći da su spoljni faktori veoma značajni. Međutim, teško je poreći i to da spoljni faktori postaju veoma značajni upravo onda kada se nakupi dovoljno unutrašnjih kontradikcija.

I, kao da nam nije dovoljno spoljnih šokova, rusko rukovodstvo se punom parom bavi i unutrašnjom politikom. Smena vlade, prvi talas amandmana na ustav, drugi talas amandmana, ideja da amandmani na ustav poništavaju predsednički mandati – sve je to odraz aktivnog intelektualnog nemira u višim krugovima. Niko ne zna koje će ideje sutra isplivati na površinu javne politike, ali je potpuno očigledno da se u mutnoj vodi dobro hvata riba. To treba iskoristiti.

Prenamesleni plebiscit o amandmanima na ustav je pokušaj da se od naroda izvadi makar i kap legitimiteta. A pošto je potreban legitimitet, to znači da se može očekivati populizam. A to znači da je pravo vreme da se objavi javni zahtev.

Naravno, ne znam koji će tačno zahtev dobiti masovnu podršku, jer čak i sociolozi mogu dati samo procente podrške po zatvorenoj listi. Nama će tek trebati da tu listu predstavimo.

Prvu rečenicu sam već izbacivala, u vezi sa Litreevovim slučajem: ukidanje člana 228 Krivičnog koda RF, barem u delu kriminalizacije posedovanja bez namere prodaje. Početni kolaps ruske ekonomije daje ovoj ideji dodatnu potporu: smanjenjem zatvorskog stanovništva za četvrtinu, može se značajno smanjiti budžet FSIN-a.

Malo je verovatno da će uspeti da propuste ideje o smanjenju poreza – sada nam je ceo bivši poreski inspektor premijer. Ali ipak treba da se širi nezadovoljstvo na temu neizdrživog poreskog tereta, kako barem ne bi pokušavali da ga pogoršaju. S druge strane, postoji šansa da se pojednostave regulative – ako se one predstave kao ušteda budžeta. Na primer, pokušati da se ukidanje protivpožarnog nadzora zameni obaveznom osiguranju od požara. Ili da se progura ublažavanje kontrole nad prometom lovačkog oružja. Ili da se ukine licenciranje različitih vrsta delatnosti.

Veoma je moguće da će se uspeti punktualno proširiti prava lokalne samouprave i vratiti izbore gradonačelnika na nekim mestima.

Ukratko, upravo sada su zagovornici smanjenja države dobili dobru priliku da političkim metodama napreduju u tome. Ako ne uspeju da postignu uspeh u svim pravcima, bar mogu da steknu kompetencije. A što se tiče toga da je Putin nameravao da vlada večno, prerano je brinuti. Možda se sutra zarazi koronavirusom, a za mesec dana ‘otkači’ – nema potrebe predviđati tako daleko, Putin u našim kalkulacijama trenutno uopšte ne igra ulogu.

O strahovima

Sa zadovoljstvom sam poslušala predavanje Ekaterine Šulman na Pravokonu, posvećeno strahovima koji utiču na rusko društvo. Najvažnijom kategorijom strahova predavačica naziva strah od neke neočekivane podmuklosti strane države. To mogu biti represije, povećanje poreza, neke nove regulative ili jednostavno banalni kolaps ekonomije, kojim je država ilustrovala predavanje Ekaterine Mihajlovne bukvalno pre nekoliko dana.

Analizirajući prirodu ovog straha, Šulman napominje da to nije iskaz mraka i neznanja – naprotiv, to je duboko utemeljeno nepoverenje kako prema motivima onih koji su na vlasti, tako i prema njihovim kompetencijama. Dalje, ona se, istina, fokusira na to kako se najbolje koordinisati da bi se branila svoja politička prava, ali mislim da treba oprostiti politikologinji njenu ljubav prema predmetu studija, koja joj, uprkos kritičnosti prema državi, ipak ne dozvoljava da deli libertarijansko pogled na svet.

U sličnim situacijama može se reagovati na okolnosti na različite načine. Oni koji praktikuju agorizam, pre mračno procenjuju kakvu korist se može izvući iz predstojećeg širenja crnog tržišta i kako tom širenju doprineti. Oni koji ulažu napore u promenu režima, razmišljaju gde je sada najbolje usmeriti te napore, kada on, možda, upravo pred nestabilnošću. Oni koji traže zemlju za bekstvo, razmišljaju da li ima smisla pokušati još malo da uštede, ili je to ovde već kontraproduktivno. Uz to, kao što je nedavno tačno primetio Bitarh, relativna sloboda kretanja između država nipošto nije norma, a za Rusiju je to čak i anomalija, i nepoznato je koliko će još trajati, jer se ona već sada polako ograničava. I, naravno, postoje oni koji će baš sada krenuti da kupuju dolare ili kućne aparate po starim cenama. Iako, pamteći koronavirus koji kruži okolinom, možda će mnogo veći procenat ljudi sada stvarno početi da se snabdeva konzervama: to je i investicija u relativno čvrstu valutu, i mogućnost preživljavanja karantina.

Ove godine ruska naftna industrija teško će doneti značajne sume budžetu, što znači da će se novac od građana cediti do poslednjeg. A to znači da, kako bi se minimizovali gubici, ne treba samo pokušavati da se zarađuje crno, već i po mogućstvu izbegavati pokazivanje novca bankama: banke su državi potpuno transparentne. Dakle, oni koji još uvek nisu nabavili bitkoine, trebalo bi da to učine već sada i počnu da praktikuju međusobne uplate upravo u ovoj valuti.

Verovatno je ovo jedna od mojih najbanalnijih objava u poslednje vreme. Jednostavno mi je bilo potrebno da izgovorim sve te strahove, barem pred samom sobom.

Mehanika slobode. Prevod poglavlja 41-42.

Počinjem da objavljujem prevod četvrtog dela Mehanike slobode Dejvida Fridmana. Ovaj deo je napisan za drugo izdanje knjige, između 1973. i 1989. godine, i zamišljen je kao prošireni postscriptum knjizi, po čemu se i zove. Čini se da autor prvobitno nije planirao pisanje još dva dela nakon ovog.

Kao i obično, novi deo se otvara poetičnim epigrafom, u kojem autor izjavljuje da mu je dosadno da objašnjava očigledne istine onima koji su već ubeđeni u istinitost učenja, pa će radije krenuti u oblast nerešenih problema i graničnih pitanja libertarijanizma.

Poglavlje 41 se zove upravo tako – Problemi. U njemu Dejvid Fridman detaljno razrađuje zašto je besmisleno pokušavati izvesti celo libertarijansko učenje iz jednog jedinstvenog, jednostavnog osnovnog principa u kojem bi se kasnije samo trebalo slediti. Naprotiv, on, prateći Makijavelijem, izjavljuje: nema ničega što je po sebi dobro ili loše, već je sve stvar okolnosti.

Poglavlje 42, Moja uverenja. Ovde autor nastavlja razmišljanja iz prethodnog poglavlja, razmatrajući pitanje: ako sve što je ispravno ne možemo izvesti iz jednog osnovnog libertarijanskog principa, da li onda ne treba preći na utilitarianizam i početi zahtevati prosto maksimiziranje ukupne koristi, na neki misteriozan način kalkulišući različite radosti i nesreće. I iako i tu ekstremnost na kraju odbacuje, ipak se oseća da mu je ekonomska računica draža od apstraktnih moralnih normi. I to me vraća na moje sopstvene prigovore protiv strategije ubeđivanja etatista da prestanu sa saradnjom sa državom, koja se zasniva na moralnoj argumentaciji.

Psihološka strategija borbe protiv podrške države

Kolumna Vitalija Tizunja

Svi smo mi upoznati sa specifičnošću funkcionisanja države. Njena osnova je prisilna i neprikosnovena vlast nad svojim građanima. Ovo se posebno odnosi na mogućnost regulisanja njihovog delovanja, primenu nasilja nad njima i oduzimanje njihovih sredstava putem oporezivanja.

Bez obzira na to kako su realizovani vladin sistem i politički mehanizmi, mnogi ljudi su u određenoj meri uvek nezadovoljni trenutnim stanjem stvari. I dok se u tržišnom okruženju nezadovoljstvo rešava jednostavno revizijom sklopljenih dogovora ili promenom jednog pružaoca usluga drugim, sa državom nije tako jednostavno. Čovek ne može tako lako da zameni jednu državu drugom, jer će mu na putu stajati ekonomski, kulturni, jezički i drugi barijeri. Zbog toga je takva promena potpuno besmislena, jer su ti barijeri za većinu stanovništva bilo koje države nepremostivi, što države čini organizacijama koje se bore za ljude tek u veoma maloj meri. Ova činjenica potvrđuje monopolsku poziciju država i sve negativne aspekte koji iz toga proizilaze.

Takođe, pojedinac nema ni mogućnost da efikasno utiče na politiku koju država sprovodi prema njemu samom. U tržišnom okruženju on je sposoban da reši mnoga pitanja na privatni način, dok u političkoj sferi njegov sopstveni interesi ne znače ništa, on je dužan da se potčini interesima drugih. I čak i ako na izborima pobedi političar čiji se planovi poklapaju sa njegovim željama, ili ako on sam postane političar, to će samo omogućiti podršku njegovim interesima na štetu interesa drugih ljudi.

Kao što vidimo, institucija državnosti i politički metodi upravljanja, nasuprot dobrovoljnim i tržišnim odnosima, uređeni su tako da je nasilno i prisilno potčinjavanje jednih ljudi drugima prosto neizbežno. U suštini, delovanje države je jednako delovanju nasilnika i razbojnika. Zapravo, ona je i nastala upravo kao nomadski razbojnik koji je odlučio da se nastani na određenoj teritoriji i nasilnim metodama nametne svoju vlast lokalnom stanovništvu, o čemu nam govori teorija stacionarnog bandit. Suština države u potpunosti odgovara njenom poreklu.

Šta mi dobijamo iz toga? Dobijamo to da je bilo koji čovek koji podržava instituciju državnosti i političke metode upravljanja, u suštini, sam nasilnik i pljačkaš. Jer kako još nazvati nekoga ko opravdava primenu nasilja i pljačke, ko njih smatra prirodnim fenomenima? Naravno, da li su nasilje i pljačka loši ili dobri fenomeni – to je isključivo etičko pitanje, i nijedan od odgovora na njega ne može se definisati kao objektivna istina. Međutim, to nam i nije potrebno, nama je samo neophodno jasno odrediti ko je pristalica mirnih i dobrovoljnih odnosa, a ko podržava nasilno potčinjavanje i pljačku.

Naravno, u trenutnim uslovima većina ljudi su pasivni asistenti nasilja i pljačke, pošto doživljavaju državu kao prirodnu društvenu instituciju. Upravo otkrivanje ovog činjenice omogućiće potresanje pozicija postojećeg sistema. Jer jedna stvar je kada ljudi podržavaju nasilje i pljačku, a da to sami ne shvataju. Međutim, malo ko je sposoban da otvoreno prizna sebe kao nasilnika i pljačkaša, to je domen samo manjine ljudi koji u tome ne vide ništa loše, dok se za ostale sami koncepti nasilja i pljačke prvenstveno povezuju sa nečim amoralnim.

Koristeći sve navedene argumente, možemo formirati psihološku strategiju promocije ideja slobode. Prva etapa je otkrivanje činjenice da je država kriminalna organizacija specijalizovana za nasilje i pljačku. Dalje je potrebno uspostaviti međusobnu vezu između države i njenih pristalica. Pošto je država nasilnik i pljačkaš, onda su ljudi koji je podržavaju saučesnici u zločinima koje ona čini. Malo ko zaista želi da bude kriminalac i sposoban je da bez ikakve griže savesti izjavi (barem samom sebi) da je nasilnik i pljačkaš. Gorenavedene činjenice, s obzirom na to da otkrivaju vezu između kriminalne države i čoveka koji je barem njen pasivni pristalica, sposobne su da izazovu psihološki nelagodu i, možda, čak i osećaj stida zbog sopstvenog učešća kod bilo koga ko smatra nasilje i pljačku nemoralnim. Na taj način, kod svakog miroljubivog i dobronamernog čoveka moraju se razviti asocijacije „država – bandit“ i „pristalica države – takođe bandit“. Nakon toga, više ne može biti govora o podršci države od strane takvog čoveka, ona će za njega biti, u najmanju ruku, neprivlačna, a možda i potpuno odvratna.

Komentar Ankap-tjan

Nije mi bliska retorika koja se više obraća emocijama nego logici, i ne vidim veliku vrednost u takvoj argumentaciji, ali vrednost je subjektivna. Potpuno dopuštam da bi ove tvrdnje zaista mogle zbuniti nekog dobrovljatnog državljanika. Međutim, čak i deleći uverenje da je država zlo, etatista će verovati da je država manje zlo. Logika etatista se sastoji u tome da bez države nećemo dobiti mirni tržišni poredak, već razuzdan banditizam, i da samo neprijatni tipovi u policijskim kapama na neki način obuzdavaju taj banditizam. Da, i oni su skloni banditizmu, ali postoje kočnice, protivtege, društvena kontrola i ostalo bla-bla-bla.

Mnogo važnija je, po mom mišljenju, sposobnost da se demonstrira rad mirnih tržišnih mehanizama u onim oblastima koje su slabo podložne državnom uticaju, ili gde država ne ispunjava obaveze koje je preuzela, a za čije izvršenje idu nešamili budžeti.

Uopšte, oslabila bih poruke navedene u tekstu. Ne „svaki sa saveznik države je bandit“, već „onaj ko brani pravo države da nastavi da troši novac svesno neefikasno u sferi gde postoji funkcionalna nedržavna alternativa – on je zaista svesni saučesnik bandita“.

Pa, tako nekako…

Uslovi održivosti anarhije

Drago mi je da predstavim novi video Libertarian Band-a, koji otvara treći deo ciklusa o libertarijanstvu. U ovom delu će se govoriti o tome kako funkcioniše društvo bez države. A današnji video opisuje pod kojim uslovima društvo bez države će zadržati stabilnost.

Prvo se dotičemo ranije obrađene ponavljajuće dileme zatvorenika, zatim analiziramo uslove stabilnosti anarhije Hiršlefera koji su ovde već više puta pominjani, ali na kraju ipak dajemo sopstveni odgovor.

Dalje će, nadam se, biti još zabavnije, tako da se pretplatite.