Dobila sam informacije od autora servisa koji je omogućavao bilo kome da šalje donacije u bitcoinima, plaćajući pritom rubljima sa bankovne kartice. Nažalost, servis je ugašen jer je autoru blokiran Yandex novčanik, a drugi rubljevi alati za online plaćanja nemaju potrebne funkcije u svom API-ju. To je, nažalost, uobičajena situacija za agoriste – država teži da oporezuje svaku transakciju, a ako ne može, onda radije bira da uništi sve bez dlake na glavi. A Yandex je danas, iako je formalno privatna firma, ipak nesposoban da se suprotstavi bilo kakvim državnim zahtevima.
Tako sam morala da ažuriram uputstva u odeljku Donacije, uklanjajući odatle opis te mogućnosti. Uostalom, iskoristivši priliku, dodala sam neka ažuriranja na stranicu sa opisom Lightning-a – tamo se, naprotiv, pojavio novi servis za razmenu onih istih Yandex rubalja u Lightning, ne znam koliko će izdržati.
Za revanche, VPN od Vee Security, koji sam nekada reklamirala, je sasvim živ i ne planira da nestane.
Nadam se da su svi zainteresovani uspeli da iskoriste nedavni pad kursa bitcoina i nabave na veliko.
Ako zamislimo da sve funkcije državnih institucija mogu biti prepuštene privatnom sektoru (outsourcing), kako će se u ankap društvu rešavati problemi kao što je masa ljudi nezadovoljna odsustvom državno garantovanih penzija i isplata invalidima?
Aleksej
Pitanje mi deluje ne baš dosledno. Ako su funkcije boga prepuštene privatnom sektoru, kako rešiti problem mase ljudi nezadovoljne odsustvom boga garantovane nagrade za duhovne zasluge? Ako masa iznosi prigovore bogu, onda su oni pogrešan adresa, jer su njegove funkcije prepuštene privatnicima, pa su i oni odgovorni. Ako se prigovori iznose privatnicima, onda treba gledati sadržaj zaključenih ugovora, i u zavisnosti od toga, sudski postupak će dati taj ili onaj ishod. Skupljanje oflajn mase radi podnošenja tužbe nije neophodno, kolektivne tužbe se odlično koordiniraju putem interneta.
Što se tiče prvog dela pitanja, umesto da se pita šta je loše u minarhizmu, korisnije je objasniti šta je dobro u njemu. Dobar je zato što brzo i pouzdano donosi ozbiljno poboljšanje kvaliteta života velikom broju ljudi. Kako je izjavio veliki minarhista Kaha Bendukidze, reforme su situacija kada svima brzo postaje bolje. A loš postaje onda kada predloži da se zaustavi na postignutom. Od tog trenutka počinje povratak velikoj državi. U tom trenutku minarhiste treba pomeriti u stranu i nastaviti sa demontažom države, ne dajući im vremena da se oporave i ignorišući zahteve da im se ostavi mali deo za igru.
Za kraj, želim da predložim za čitanje zanimljiv intervju minarhiste Jaroslava Romančuka sa ankapom Borisom Juravskim o praktičnim merama koje austrijska ekonomska škola predlaže postsovjetskim državama. Posebno je bio upečatljiv trenutak kada je Romančuk izjavio da su ankap i komunizam utopije nekompatibilne sa ljudskom prirodom: trebalo je videti tu gamu emocija na malo izraženom licu Borisa Saviča)))
U 나머lom, intervju je sasvim konstruktivan, Romančuk predlaže miks uspešno sprovedenih gruzijskih reformi već pomenutog Kahe Bendukidzea, programa reform ukrajinskog minarhiste Genadija Balašova – i dodaje uz njih moju omiljenu ideju o decentralizaciji prava kroz ukidanje licenciranja sudija i monopola na jurisdikciju, kako bi se uklonila ograničenja za sveobuhvatnu širenje jedino pravednog suda – arbitražnog. Ukratko, veoma mi se dopalo. Generalno, volim minarhiste.
Pitanje sa Telegram kanala Desni argument, prati donacija u iznosu od 124 rublja. I da, ako vas je zanimalo kako bi se na mom kanalu mogla kupovati reklama – pa, otprilike ovako.
Razlozi apolitičnosti mogu biti različiti, ali se obično svode na to da osoba naglašeno stavlja svoje neposredne, sebične interese iznad nekih apstraktnih vrednosti, pa stoga, zapravo, ne smatra da politika bilo šta tiče. Na taj način, moramo pokazati osobi kako državna redistribucija i državna socijalna pomoć ugrožavaju njene sebične interese. A da bismo to uradili, mi, sa svoje strane, moramo razumeti u čemu ti interesi zapravo leže.
Sličan pristup sam već jednom preporučila kada sam objašnjavala, kako reći mami o ankapu, ako je traumirana devedesetim godinama.
Najčešća varijanta apolitične osobe koja odobrava državnu intervenciju je ona kojoj jednostavno nije stalo da razmišlja o svim tim glupostima. Država joj ne opterećuje glavu porezima jer je poslodavac poreski agent, ali pritom ljudi dobijaju neke penzije, nekako uče, leče se i povremeno dobijaju neke naknade. Razne glasne reči o tome da država nekoga pljačka imaju za takvu osobu istu vrednost kao i bilo koja dosadna reklama. Ako pokušavaju da prenesu informaciju, znači da računaju da će na tome zaraditi. Možda im Državni departament plaća, a možda će sada početi da iznuđuju donacije.
Ovde je najbolje povremeno bacati anegdote dve vrste. Prva – kako određeni zajednički poznanik uspešno izbegava poreze, zaradio je na investicijama u bitcoin, rešio preko privatne osobe neko teško pitanje koje spada u državnu nadležnost – i tako dalje. Druga – kako su nekoga naplatili višak novca po osnovu poreza na nekretnine, zadržali neke pripadajuće socijalne isplate, oduzeli biznis u korist onih sa činovničkim činovima i slično. Rečito, provocirati kod osobe cinizam prema državi, kao da su sve priče o tome da je država potrebna ljudima napisane za naivce, a da će se poštovani džentlmeni, naravno, u datom trenutku ugrabiti komad od države, ali ozbiljno računaju samo na sebe i na druge poštovane džentlmene.
Druga vrsta apolitičnog državnika sreće se mnogo ređe. To je promišljen lik koji ima sve potrebne olakšice i socijalne isplate, smatra njihovo dobijanje potpuno pravednim, i čak će vrlo verovatno rado konsultovati o različitim detaljima velfera.
Ovde ima smisla podsticati takav preduzetništvo, ali podsećati da je važno znati kako se orijentisati kada sve propadne. U Sovjetskom Savezu su bili u favoritu radnici trgovine, a početkom devedesetih veliki deo njih se pokazao neadekvatnim u novim uslovima. Današnji radnici trgovine pak nevaporno rade i uopšte ne liče na nekadašnju privilegovanu slojenu. Dakle, kada socijalna pomoć prestane, važno je ne ostati na ulici kao nikome nebitan specijalista za izvlačenje beneficija; bilo bi dobro imati i druge kompetencije.
Srećom, takve ljude obično ne treba dugo ubeđivati da će socijalna pomoć pre ili kasnije propasti. Pošto je on stabilno u plusu, u dubini duše odlično razume da ništa besplatno nije večno.
Naravno, postoji još mnogo vrsta državnika, ali ja sam nabrojala upravo one koji su pritom apolitični. Ako pak naiđete na političke aktiviste-državnike, razgovor sa njima je sasvim posebna stvar, ali to je već potpuno druga priča.
Postoji svoja draž u kuhinjskim razgovorima, pošto su uspešno preživeli SSSR
I kao postscriptum, ukratko ću izložiti utiske o kanalu Desni argument. Rekla bih da ovaj mladi resurs tek gradi sopstveni stil, pa kanal deluje donekle eklektično. Prvobitno su autori, očigledno, planirali da sami postavljaju pitanja, sami odgovaraju i dobiju u rezultatu dovoljno sažet katehizam za komunikaciju sa levacima. Ali sada je kanal postao širi od prvobitne zamisli i počeo je da meša argumente sa reakcijama na aktuelnu temu. Tako da se sada može koristiti i kao izvor onih anegdota iz života koje su toliko korisne za kuhinjske razgovore.
U mnogim komadima koji su izvođeni u antičkom pozorištu često se primenjivao neobičan trik za rešavanje sukoba likova — „Deus ex machina“ („Bog iz mašine“). Sastojao se u iznenadnom pojavljivanju novog božanstvenog lika na sceni na kraju dela, koji prethodno nije bio pominjan u predstavi i koji je imao mogućnost da brzo reši probleme heroja. Jednostavnije rečeno, spoljne sile su rešavale probleme heroja, ne ulazeći u suštinu konflikta. Ovaj trik nije pogodan samo za umetnička dela, već može biti koristan i za političke transformacije usmerene na deetatizaciju društva.
Pogledajmo bilo koji libertarijanski javni prostor na društvenim mrežama, čet, sajt, strim, podkast, kanal. Šta ćemo videti? Najverovatnije beskrajnu diskusiju o istim temama — kako rade libertarijanski sudovi, ko će graditi puteve u ankapu, ugovorno ropstvo, abortusi, subjektivnost dece, nuklearno oružje, droge, austrijska škola ekonomije protiv kejnsijanizma i državnog plana, minarhizam protiv ankapu, ankap protiv panarhije, teritorijalne zajednice protiv EKU. Često se to pretvara u beskrajni holivars, kada ljudi danima zaredom brane svoje tačke gledišta.
Samo što, ako neprestano raspravljate međusobno i trošite na to sve svoje resurse, mnogo nećete postići! I da li je uopšte potrebno? Možda postoji neki univerzalni recept kako se mogu odjednom rešiti svi ovi problemi i kako da se postojeći oskudni resursi troše korisno za pokret?!
Da, on postoji i nalazi se u samoj prirodi države — stacionarni bandit može osvojiti društvo samo pri narušavanju ravnoteže potencijala nasilja (RPN), dok uz poštovanje ove ravnoteže bezdržavno društvo može sasvim stabilno postojati, što je dokazano u okviru metodologije neoinstitucionalizma. O tome se kratko i jasno može čuti u prvom delu predavanja Aleksandra Auana „Evolucija sedilačkog bandita“. Nakon formiranja centralizovanih struktura prisile (države), kretanje u suprotnom smeru ka decentralizovanom društvu postaje nemoguće bez primene spoljnog napora na sistem (ova zakonitost je analogna drugom zakonu termodinamike: toplota se neće spontano prenositi sa hladnijeg tela na toplije).
Ako vratimo BPN, troškovi iniciranja nasilja postaju veći od troškova odbrane, i teritorijalni monopol države jednostavno nestaje. Dalje, sve ostalo jednostavno nema značaja! Naravno, bolje je unapred znati odgovor na to ko će graditi puteve ili kako definisati subjektivnost dece, ali i bez toga ljudi će pre ili kasnije morati to da rešavaju bez države. Ona jednostavno ne može postojati uz poštovanje BPN-a. Ako ste programer ili jednostavno poznajete Bulovu logiku, dobro razumete: izračunavši vrednost prvog operanda u konjunkciji (&&), ne morate izračunavati sve ostale operande ako je on FALSE, jer će rezultat konjunkcije u svakom slučaju biti FALSE. Ili se kod disjunkcije (||) ne moraju izračunavati svi ostali operandi ako je prvi TRUE, jer će rezultat u svakom slučaju biti TRUE.
Iz ovoga proizilazi da je dovoljan uslov prelaska na libertarijanizam samo dovođenje potencijala nasilja u društvu do ravnomernije distribucije. Kao što verovatno već možete naslutiti, to se može postići stvaranjem i širenjem alata za doktrinu odvraćanja (DO).
Vrednost ovog pristupa je u tome što se razvojem alata DO, njihovom proizvodnjom i uvođenjem u široku upotrebu može baviti mnogo širi krug ljudi nego što je danas uključen u političku agitaciju i protestne akcije. Kooptacija onih koji se bore protiv režima – tehničara koji mogu sastaviti dron, laserski zaslepljivač ili druge zanimljive alate od slobodno dostupnih delova – mnogo je perspektivnija u smislu proširenja baze protesta nego ograničavanje na regrutovanje humanitaraca i ekonomista koji se dobro razumeju u nijanse ideologije. Još korisnije je uključivanje inženjera i menadžera sposobnih da organizuju masovnu proizvodnju sličnih predmeta, a to je takođe veoma brojna kategorija. Takođe, primetimo da se polukraftska proizvodnja ili pisanje softverskog proizvoda lako skrivaju od države, pa je to bezbednije od izlaska na mitinge, što je takođe dodatni stimulativni faktor.
Kada pouzdani, masovni i jeftini alati za suzbijanje agresora budu dostupni čak i baki, ostalo će vrlo malo vremena da se čeka kada će tržište rešiti stvari. Nakon što deus ex machina odradi svoj posao, sve današnje teorijske rasprave o tome kako se organizovati u ankapu naglo će preći u praktičnu ravan. Nešto slično smo posmatrali relativno nedavno, kada su ekonomisti raspravljali o tome da li se u eri fiat novca može vratiti na zlatni standard, a onda je došao Satoshi, i sada umesto zlatnog standarda imamo bitkoinski. To je to, predmet rasprave je nestao, a na dnevnom redu je sveprisutna praktična implementacija privatnog tvrdog novca.
Libertarijanstvo je zasnovano na prirodnim pravima, zašto se Svetov protiv njih?
U nedavnom snimku Mihaila Svetova, kojem je i posvećeno vaše pitanje, mnogo toga mi se učinilo čudnim. Pošto je tako, prvo ću proći kroz ceo snimak, a zatim ću preći na temu pitanja, kako ne bih pravila dva posta o jednom videu.
Za početak, Svetov koristi definiciju anarhije kao hobbesovskog rata svih protiv svih. Ne sećam se da li je Hobbes koristio baš reč anarhija, više mi se sećam termina prirodno stanje. U svakom slučaju, u našem snimku o doktrini obuzdavanja pokušala sam da pokažem da rat svih protiv svih nije prirodno stanje društva, što znači da se hobbesovska (i svetovska) retorika zasniva na sumnjivom osnovu.
Takođe, Svetov koristi reč prava kao sinonim za reč privilegija, odnosno ograničava se na takozvana pozitivna prava. O tome govori njegova fraza „bojte se ljudi koji žele da vas obogate pravima“. Libertarijanski diskurs se obično vodi o negativnim pravima, koja su zapravo slobode. Takvim pravima se ne „obogaćuje“, jer za njihovo ostvarivanje čoveku nisu potrebni postupci drugih, sasvim je dovoljno nemešanje.
Napadajući na liberale, Svetov zapravo podrazumeva progresivce američkog tipa, s obzirom na to da kao ilustracije koristi naslove o kvotama za manjine i pozitivnoj diskriminaciji. U Evropi oni češće sebe nazivaju socijaldemokratima, i ne razumem zašto ih Svetov uopšte odvaja od socijalista, govoreći da nas s ove strane pritiska socijalistička čizma, a s ove liberalna, dok se zapravo govori o istoj socijalističkoj čizmi.
Još nešto zanimljivo: Svetov suprotstavlja moral i savest, tvrdeći da su zli liberali izvadili savest iz čoveka i zamenili je moralom. Međutim, Svetov ne definiše šta je to zapravo savest i odakle ona dolazi, ako ne iz iskustva interakcije sa drugim ljudima i sećanja na njihove moralne procene. Ili želi da kaže da je savest Božji glas? Pa u tom slučaju nije jasno šta on ima protiv prirodnih prava, shvaćenih kao božanski ustanovi.
Još jedna fraza koju Svetov koristi u svom videu: „gde nema zakona, nema ni zločina“. Da, sve je tačno, zločin je termin iz pozitivnog prava, koje je sistem naredbi. Postoji naredba, neko je prekršio naredbu, izvršio je zločin. U privatnom pravu nema nikakvih zločina, postoje šteta na imovini, kršenja ugovornih obaveza i slično, i onaj kome je naneta šteta slobodan je da se tome suprotstavi i zahteva odštetu – ili da se ne suprotstavi i ne zahteva.
Na taj način, rekla bih da je Svetov video jednostavno žongliranje terminima. Definišemo anarhiju onako kako je nijedan anarhist ne definiše, nakon čega kao dva i dva dokazujemo da je anarhija loša, pa čak i da je država anarhija. Sve je logično, ali na izlazu ne dobijamo ništa osim zbunjenosti.
A sada se vratimo na pitanje da li libertarijanstvo proizilazi iz prirodnog prava. Istorijski gledano – da, ali danas to nije važno, jer ljudska misao nije stajala u mestu. Možemo izvoditi libertarijanske principe deduktivno na osnovu zakona logike: evo vam apodiktički tačna tvrdnja da čovek pripada samom sebi, sada pokazujemo da svaki pokušaj da se ova tvrdnja opovrgnut implicitno se zasniva na upravo onoj premisi koju pokušavamo da opovrgnemo. Ko kome ne proključa u glavi, taj je spoznao dao i otkrio prirodno pravo. A možemo posmatrati interakcije ljudi i pokazivati koje strategije ponašanja ispostave se profitabilnijim i zato opstaju u toku prirodne selekcije. Ovaj utilitaristički pristup nam daje iste te libertarijanske principe, ali u ovom slučaju zakoni logike ne štrče spolja sa izgledom kao da su božanski darovi, a ljudi ispod njih nisu samo objekti. Zato ovakav pristup manje iritira ljude poput uslovnog Mihaila Svetova sa njihovom opsednutošću etikom, ali više – ljubitelje matematičke strogoće.
Lično sam se prvo upoznala sa Rotbardom i Hopijevim zaključkom principa samoposedovanja, zatim sa Hajekom i Fridmanovim utilitarističkim obrazloženjem vlasništva, i predlažem da se ne raspravljamo o tome koga više voleti – tatu ili mamu. I praksiologija i spontani poredci su dva podjednako korisna metodološka principa, hajde da koristimo oba, u zavisnosti od situacije, a da ne budemo nalik Svetovu, koji je toliko desno nastrojen da pokušava da odgríze libertarijanstvu levu nogu.
Uspon ruskog libertarijanskog pokreta poslednjih nekoliko godina doveo je ne samo do toga da se termin „libertarijanstvo“ često pominje izvan same libertarijanske zajednice, već i do toga da se izlaganje libertarijanske ideologije na ruskom jeziku, prilagođeno ruskozičnom čitaocu, počinje konsolidovati. Mihail Svetov je prešao sa kratkih video-snimaka od pet minuta na časovne predavanja, a sada piše knjigu. Počela sam sa odgovorima na razbacana pitanja, ali već pola godine zajedno sa timom Libertarian Band radim na pripremi sistematskog video-kursa koji izlaže moje razumevanje libertarijanstva. I eto, juče je i Ved Nojman takođe izjavio da počinje rad na punopravnom panarhističkom manifestu, ali je za početak sastavio vodič kroz panarhizam, u koji je sakupio i grupisao po temama većinu materijala koji su na ovu temu objavili sami tvorci doktrine panarhizma.
Nadam se da ste već pročitali ili pogledali većinu materijala navedenih u vodiču – njegova vrednost leži upravo u sistematizaciji.
Dočekajte novi video na kanalu Libertarian Band! U okviru drugog dela serijala priča o libertarijanstvu, došli smo do tako važnog termina kao što je NAP, odnosno princip neagresije. Analiziramo kako je nastao iz doktrine obuzdavanja, kako je evoluirao, kuda bi trebalo da evoluira i koja su njegova ograničenja (jer u libertarijanskom okruženju ima mnogo onih koji žele da na bazi NAP-a izgrade bukvalno sve).
Naravno, u šest minuta se ne može smestiti potpuna i detaljna analiza, ali potrudili smo se da ne zauzimamo vašu dragocenu pažnju predugo. O drugim aspektima života u društvu pričaćemo u narednim videima. Rad na novom videu – o institutu reputacije – je već započet.
Leti su na prostorima Jutjuba pojavili još jedan mali kanal LibertyUKR, koji je iako stranac, na ruskom jeziku. Zanimljiv je po tome što se tamo dosledno objavljuju video snimci sa analizom libertarijanizma u okviru panarhizma. Na načinu prezentacije materijala još uvek treba mnogo raditi, ali je tempo pojavljivanja sadržaja nešto veći nego na onom sa kojim ja sama sarađujem.
Nedavno se na kanalu pojavio video o autorskom i patentnom pravu, to je već sedmi video u celokupnom ciklusu. Pre snimanja su mi poslali njegov tekst da ga malo korigujem. Probala sam. Kao rezultat je nastalo potpuno samostalno delo, koje ću ili nekada objaviti kao poseban članak, ili ćemo od njega napraviti svoj video. Tako da saradnja sa kanalom nije baš uspela, ali će on i sam uspeti.
Sa ekonomijom je sve jasno – zasnovana na blockchainu. A šta je sa ideologijom? Ne u smislu partijskih razlika, već kako se samoorganizovati? Ko kreira politiku?
Gastello
Ako države ne bude, po kojim zakonima će se suditi kriminalcima? I ko će donositi zakone?
Bvl72
Sa tačke gledišta onih koji organizuju državu, ona mora biti monopol na legitimnu silu i monopol na donošenje konačnih odluka. To je neophodno kako bi se izvršile dve ključne funkcije države: pljačka i samovolja, odnosno oporezivanje i normotvornost. I dok je u sferi ekonomije uglavnom jasno da je bez pljačke bolje nego sa pljačkom, i da će privatnik na slobodnom tržištu bolje i jeftinije pružiti sva ekonomska dobra koja država pokušava da obezbedi, mnogi dolaze do zastoja kada je reč o normotvornosti: ko će osigurati poštovanje jedinstvenih pravila od strane svih?
Srećom, taj zadatak se i ne mora rešavati. Pravila ne moraju biti jedinstvena, ona moraju biti praktična. Predstavljanje o pravilima je utkano u čoveka bukvalno na biološkom nivou. Čak i mala deca stvaraju pravila za igru u peskovniku. Što je kompanija ustaljenija, to su pravila u njoj jasnija i detaljnija. Pravila se pojavljuju u svakoj grupčici na mrežama ili u bilo kom drugom klubu, i na njih se zaista pozivaju čak i sa većom ozbiljnošću nego na državne zakone, jer državne zakone neka, recimo, proučavaju advokati, a pravila su potrebna samima ljudima.
Pravila mogu postojati u obliku teksta ili jednostavno kao mnoštvo podrazumevanih konvencija. O poštovanju pravila može voditi računa posebno imenovani moderator, a mogu i svi redom. Pravila mogu biti nepromenljiva, a mogu se i redovno revidirati. Za kršenje pravila možete biti izbačeni iz zajednice, udareni svećnjakom po čelu ili primiti penal iz jedanaest metara. Ali ono što nikome sigurno neće pasti na pamet bez države, jeste da se u jedan jedinstven kodeks sakupe apsolutno sva pravila, od fudbala i preferansa do reda iznošenja smeća i pranja sudova u porodici.
Ipak, radi veće tehnološke naprednosti u kreiranju pravila, u osnovu njihovog sastavljanja obično se postavljaju određeni opšti principi. Tako, ako u kolektivu postoje različite uloge, za njih se mogu predvideti različita tipična ovlašćenja, ali je u okviru jedne funkcije praktičnije da joj nosioci podležu istim normama, bilo da je reč o fudbalu ili organizaciji proizvodnje. Prilikom organizovanja takmičenja, prikladno je postarati se za jednakost uslova za takmičare, bilo da je reč o preferansu ili aukciji. Novomčiji je prikladno objašnjavati važeće norme, a dok ih ne savlada, prikladno je ne zahtevati od njega strogo pridržavanje, bilo da je reč o stažiranju u proizvodnji ili ublaženim krivičnim kaznama za adolescente. Ako je za praćenje poštovanja pravila imenovan sudija, on ne sme imati interes u procesu koji sudi, ili ne sme imati pravo da sudi samom sebi.
Pitanje o tome šta učiniti ako različite grupe imaju različita pravila takođe je izmišljeno. Pravila fudbala i šaha ne konfliktu true, svako je stvoreno za svoju igru, a ako fudbaler i šahista idu u bar, oni tada poštuju pravila ponašanja u baru. Ako se ipak ispostavi da se ljudi nalaze u situaciji u kojoj nema pravila, ili da je svako naviklo da se rukovodi sopstvenim, oni ili pokušavaju da ne povređuju jedni druge, ili razvijaju zajedničke norme. Tako, mladenci brzo ostavljaju po strani ono čemu su ih učili sopstveni roditelji i formiraju sopstvene norme. Tako, susretnuvši se na planinskom putu, ljudi pogledaju jedni u druge i u tišini odluče ko će se prisloniti uz stenu, a ko će se provući pored njega bliže litici. Tako će se farmeri međusobno dogovoriti koliko čekati da se pojavi vlasnik napuštenog zemljišta pre nego što bude prikladno da ga sused prisvoji, i kako postupiti ako se bivši vlasnik nakon toga ipak pojavi.
Ali, naravno, u složenom i globalnom svetu sasvim mogu postojati jedinstvene norme za milione ljudi, ili čak za celokupno stanovništvo Zemlje. Tako, popularni jezici imaju stotine miliona korisnika, širom sveta je prihvaćeno veoma malo standarda priključaka za spoljne uređaje koji se povezuju sa računarima, i samo jedan jezik za označavanje veb-stranica. Globalna pravila mogu biti prilično detaljna, a na njihovom razvoju mogu raditi čitavi konzorcijumi koji čine mnoga preduzeća. Takvi standardi će se poštovati jednostavno zato što je tako praktičnije.
Neke korisne norme sadrže se i u postojećim zakonodavstvima pojedinih država. Neke od njih će nastaviti da postoje i nakon države, ako se pokaže da je korišćenje gotovog jednostavnije nego razvoj od nule.
Kladim se da možete za pet minuta sastaviti odlična pravila za igru sa ove slike?
Malo mi se kocka u glavi i želeo bih nekako relativno brzo da razrešim ovu protivrečnost 😀 Koja je razlika između minarhiste i liberala (osim zabrane agresivnog nasilja u slučaju prvog)? Jer nije svaki liberal, na primer, „za“ državnu socijalnu podršku, apsolutno pozitivan prema samoj državi. Ukratko, bio bih srećan da čujem razuman odgovor.
Uopšte, naravno, ako želite da dobijete odgovor relativno brzo, najsigurnije je pratiti pitanje donacijom)
Minarhizam je rezultat neprekidnog razvoja ideja klasičnog liberalizma, tako da je teško povući jasnu granicu između njih oko koje bi se svi nosioci liberalnog diskursa složili. Ja bih pristupila razgraničavanju sa pozicije onih osnovnih vrednosti kojima se rukovodi osoba kojoj pokušavamo da zalepimo etiketu.
Ako se radi prvenstveno o zaštiti privatnog vlasništva i društvenom ugovoru, zahvaljujući kojem se za zaštitu institucije privatnog vlasništva stvara vlada – onda je pred nama pre klasični liberal. On je sklon da ocenjuje državu upravo po kriterijumu toga koliko efikasno štiti privatnu imovinu – ili ne, i spreman je da plaća određene minimalne, razumne i pravedne poreze (ne pitajte!) pod uslovom da se rad na zaštiti imovine savesno obavlja. U suprotnom, ako dug niz zloupotreba od strane vlade natera njega da pretpostavi da je to već neka tiranija, on zadržava pravo da tu vladu svrne i ponovo uspostavi.
Ako pak osoba uglavnom stavlja akcenat na neagresiju i na dobrovoljni karakter formiranja kompleksa vladinih usluga, gde akcije privatnih lica mogu biti nekako prinudno regulisane, ali samo uz uslov nadoknade neprijatnosti, pri čemu se vlada jasno pozicionira kao servis, tada se osoba više ne rukovodi Lokom i očevima osnivačima, već Robertom Nozikom, i tada je pre minarhista.
Na kraju, osoba može u principu da poriče postojanje države, koliko god ona bila minimalna, ali da smatra da je za očuvanje građanskog mira neophodan niz socijalnih garancija, i da su razumni ljudi sasvim sposobni da ih finansiraju na dobrovoljnoj osnovi, jer im to na kraju i odgovara. Tada je to levi tržišni anarhist, postoje i takvi.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
