Čajni klub mi je poslao tri knjige koje su objavili: „Put ka ropstvu“ Hajeka, „Demokratija: srušen bog“ Hope i „Od diktature do demokratije“ Šarpa. Planiram da napišem recenzije za sve tri, a vi možete izabrati sa kojom da počnem.
Postoje tri puta: ka demokratiji, od demokratije, i ka ropstvu. Koji ćete put sami izabrati, kojim ćete put voditi svoju majku?
Обзор какой книжки вы бы хотели увидеть первым?
Хайек, Дорога к рабству
47%, 58 votes
58 votes47%
58 votes - 47% of all votes
Хоппе, Демократия: низвергнутый бог
41%, 51 vote
51 vote41%
51 vote - 41% of all votes
Шарп, От диктатуры к демократии
12%, 15 votes
15 votes12%
15 votes - 12% of all votes
Total Votes: 124
08.11.2019 - 07.04.2020
Voting is closed
Есть три книжки: к демократии, от демократии и к рабству. Какую обозреть первой?
Protiv Mihaila Svetova je pokrenut krivični postupak zbog objave na Instagramu iz 2012. godine. S obzirom na to koliko je interesovanje ruskih službi za njega bilo intenzivno, potpuno je očigledno da je postupak pokrenut onda kada su smatrali da je trenutak najpogodniji.
Mogu pretpostaviti da je trenutak smatrao pogodnim iz jednog jednostavnog razloga: na nedavno održanom kongresu LPR, Mihail Svetov je izašao iz sastava rukovodstvenih organa partije. Službenici su mogli sasvim razumno zaključiti u vezi sa tim da je Mihail izgubio društvenu podršku, te da će moći da izmire račune sa njim bez posebnog skandala. Moraćemo da im damo do znanja da su ozbiljno pogrešili.
LPR poziva na pojedinačne proteste u znak podrške Mihailu ispred zgrade moskovskog istražnog komiteta. To je dobar korak, ali može se uraditi više. Sasvim nedavno, Mihail Svetov je sa predavanjima posetio 30 gradova širom zapadnog i centralnog dela Rusije. Na taj način, bukvalno svaki posetilac predavanja (ili oni koji su želeli da dođu, ali zbog žurke lokalnih službi nisu stali u salu) sada ima odličan povod da takođe izađe sa protestom ispred zgrade SK u svom gradu, sa plakatom tipa: „lično sam upoznat sa Svetovom, smatram ga poštenim čovekom, ovo je namestljeni proces, prestanite sa ovim cirkusom.
Ljudi su se registrovali za predavanja preko Timepad-a, ostavljajući svoje kontakt podatke. Organizatorima predavanja bi imalo smisla da po prikupljenim podacima pošalju obaveštenje i pozovu ih da izraze podršku Mihailu. Na kraju krajeva, sam na predavanjima je govorio da ne putuje gradovima toliko zbog toga da bi ga ljudi slušali – to mogu čuti i na YouTube-u. Njegov glavni cilj je bio da ljudi u regionima pogledaju jedni u druge i shvate koliko nisu sami u svom nepoverenju prema državi. Pa evo – novi odličan povod da se okupite i pogledate jedni u druge.
Narod bi trebalo da izađe u dovoljnom broju, i neka tada uznemirene službe hitno prenose šefu SK Bastrikinu da je došlo do greške, da nije trebalo dirati, i da je bolje utišati ovaj skandal pre nego što se razbukta.
„Da bi se dobilo savršeno tržište, biće potrebno, prvo, kreirati apsolutno simetričan informacioni prostor, drugo, isključiti iz ekonomskog sistema neisključiva i nekonkurentna dobra, treće, isključiti eksterne efekte, četvrto, potpuno ukloniti diferenciranu proizvodnju, peto, na neki način održavati sve gorenavedene (same po sebi fantastične) uslove, šesto, ne dozvoliti namerno kršenje utvrđenog poretka sa strane.
Savršeno tržište je tržište u vakuumu, uprošćeni model za grafikone i vizuelno objašnjenje teorija. Zato prelaz na „prelepi ankap“ nije nemoguć zbog „svuda prisutnog etatizma“, već jednostavno zato što su uslovi njegovog postojanja u obliku u kojem vam se on predstavlja neispunjivi“
Kako treba dokazati da je tržište realno, možete li možda preporučiti članke na ovu temu?
Igor
Ovde se javlja klasičan retorički trik „slama“ (straw man), kada se ne pobija teza koju protivnik iznosi, već ona koja se lako pobija. Savršeno tržište (ili savršena konkurencija) je termin iz neoklasične ekonomske teorije, dok se ankap uglavnom zasniva na austrijskoj školi. Nešto slično modelu savršenog tržišta opisuje u Čovekovom delovanju Mizes, uvodeći takvu spekulativnu konstrukciju kao što je ravnomerno funkcionišuća ekonomija. U takvoj ekonomiji svi agenti poseduju potpunu informaciju i ispunjeni su svi ostali uslovi koje je vaš protivnik naveo. Kao rezultat toga, takva ekonomija je apsolutno predvidljiva i u njoj je preduzetništvo nemoguće. Ova spekulativna konstrukcija se uvodi tačno u jedan cilj: da bi se demonstrisala razlika između stvarne ekonomije i ravnomerno funkcionišuće i time pokazalo u čemu je uloga preduzetnika (a ona se sastoji upravo u ostvarivanju profita korišćenjem neizvesnosti budućnosti) i uloga investitora (ona se sastoji u tome da se sačuva određena zaliha kapitalnih dobara u prošlosti radi njihove potrošnje u budućnosti). Isto tako, u fizici postoji koncept ravnomernog pravolinijskog kretanja, u različitim školama plesa i borilačkih veština osnovni stavovi, osnovni koraci, i tako dalje. Reći da je idealno tržište tržište savršene konkurencije je kao tvrditi o idealnom plesu da je to kretanje para osnovnim koracima iz osnovnog stava, dok je cela suština plesa upravo u improvizaciji na osnovu te iste osnove.
Po mom mišljenju, ovu zamenu vrše previše često, uključujući i zbog neuspešnosti samog termina „savršeno tržište“ – on sadrži manipulaciju koja tera da se o ovom fenomenu razmišlja kao o nečemu poželjnom, jer ko ne sanja o savršenstvu! U međuvremenu, savršeno tržište je uopšte ned distinctionable od savršene planirane ekonomije, gde je takođe sve izračunato i unapred određeno. Isto tako bismo mogli govoriti o savršenom komunizmu, kada su apsolutno svi materijalni predmeti u društvenom vlasništvu i kada se apsolutno sve radnje vrše samo uz opšte saglasnost nakon sveobuhvatne i potpune diskusije. I zaista, takav spekulativni model savršenog komunizma koriste teoretičari kada pokazuju neophodnost samovlasništva.
Ko vas je učio da tako plešete? Gde je ispravan stav?
Određena anonimna organizacija sa neizrazitim nazivom „Ćelija anarhičke akcije“ širi kroz različite libertarijanske resurse ovakav manifest (izvinite, ljudi, ispravila sam vam pravopis, inače je bilo nemoguće čitati):
Revolucionarni ankap, ili r-ankap
Ideologija koja stoji iza aktivnog učešća anarhista u revolucionarnoj borbi protiv države i policije.
R-ANKAP proglašava sledeće ideje:
1) Aktivni NAP. Ako osoba postane ankap, spremna da prihvati NAP kao ugovor o neagresiji, onda mora priznati da čim je prihvatila NAP kao ideju, mora ga i poštovati. Međutim, pošto država najviše krši NAP, bilo kakvo sprečavanje istog od strane države, odnosno bilo kakva nasilna radnja države nakon prihvatanja, može se smatrati izrazitom neslaganjem sa poštovanjem ovog ugovora, što znači da se mogu preduzimati nasilne radnje prema državi i prisvajati njena imovina kako bi postala privatna, kao i pružati otpor zakonima, policiji, službenicima itd.
2) Agorizam. Revolucionarni anarho-kapitalizam priznaje agorizam kao osnov otpora državi. Otpor joj i ignorisanje, umesto legalnog tržišta – sivo tržište, savezi skvotova koji formiraju četvrti koje su sopstveni zatvoreni sistem sa ekonomijom i pravilima u vidu ugovora. Takođe, stvaranje sopstvene valute ili načina razmene.
3) Da bi se postigli ciljevi, ponekad je potrebno ići u savez sa drugim anarhistima, stvarajući solidarnost i toleranciju među anarhistima, a ponekad i u pune saveze gde se trenutno ne uzima u obzir ekonomski program, već samo politički i socijalni, a to su – uništavanje države i nastup protiv prisile od strane drugih ljudi.
4) Aktivno naoružavanje. Naš cilj je da pokažemo spremnost i aktivno se naoružavamo kako bismo opravdali naše mogućnosti za sopstvenu zaštitu i zaštitu drugih ljudi u svim slučajevima. A to znači samo jedno, stvaranje družina za zaštitu demonstranata i privatne imovine na koju država poseže.
5) Umesto prava. Utilitarnu etiku nazivaju i teleološkom (od starogrčkog „teleos“ – cilj). Pored neposrednog zadovoljstva, cilj moralno ispravnog izbora može biti bilo kakva korist. Što je veća korist, to je postupak ispravniji. Ali, težeći koristi za sebe ili svoje bližnje, čovek može naneti štetu drugim ljudima. Zato treba postupati tako da se donese najveća korist za najveći broj ljudi. A moralni principi? Njima treba slediti, ali tamo gde su u suprotnosti sa praktičnim razlozima, potrebno je priznati njihovu uslovnost. Možemo braniti svoje mogućnosti garantujući ih savezima, ugovorima i sopstvenom snagom, kako fizičkom tako i intelektualnom.
6) Direktne akcije. Radnje koje preduzimaju pojedinci ili grupe radi postizanja političkih, ekonomskih ili društvenih ciljeva sredstvima koja isključuju potrebu za posrednicima. Drugim rečima — radnje usmerene na rešavanje problema direktno sopstvenim snagama.
Idealni primer uređenja je komunitarna konfederacija, kada su komune ujedinjene u konfederaciju.
NAP se odnosi samo na napad, i to samo nasilni, ili na onaj koji je doveo do samoubistva. Drugo samo uz postojanje značajnih dokaza.
Odnos prema partijama. Za potpuni odbacivanje političkih partija, čak i libertarijanskih, smatrajući ih izdajicama i zastupajući isključivo asocijacije i političke klubove po interesima.
Komentar Ankap-tjan
Kao što je Mihail Svetov više puta pominjao u svojim nastupima, ako vlast ne čuje one koji nastupaju sa relativno umerenih pozicija, njih menjaju pravi radikali. I kada ti radikali preuzmu dnevni red, biće kasno govoriti o lustracijama, u modu će ući defenestracije. Na primeru gorepomenutog manifesta vidimo jedan od ranih primera promene retorike protesta.
Da, sasvim je moguće da iza ovog manifesta stoji još jedno Novo veličije, i da će nakon nekog vremena silovnici jednostavno odseći još jedan štap. A možda i ne.
A sada malo o tome šta nije u redu sa iznetim idejama. Neću raspravljati o tome da NAP nije ugovor, jer to nije važno. Neću govoriti o tome da se ne može pružiti silni otpor bilo kakvim pokušajima državne agresije. Naravno, može. Neću se sporiti o tome koji način uređenja društva je idealan. Naravno, za svakoga je drugačiji, ankap jednostavno podrazumeva nenasilnost pri stupanju u udruženja, a tamo neka tržište odluči. Bolje ću govoriti o utilitarianizmu.
Logika ljudskog delovanja sugeriše da ako postoji cilj, za njega treba odabrati sredstvo. Ako je cilj uništenje države, nameće se rešenje: stvoriti organizaciju za uništenje države. Odavde proizilaze ideje o revolucionarnim ćelijama i slično. Problem je u tome što se organizaciju lako stvoriti, ali je teško raspustiti. Prvo napraviš islamsku revoluciju, zatim imaš Korpus čuvara islamske revolucije. Što je režim jači, to je jača potreba za organizacijom za njegov svrhavanje, što će ta organizacija manje biti sklona raspustu, a više terorisanju mirnih građana nakon svoje pobede.
Zato je čitav smisao taktika za postizanje ankapa u tome da se država oslabljuje, a ne da se odmah ruši. Minarhisti smanjuju njena ovlašćenja. Panarhisti pažljivo seku državu duž vlakana, kako bi počela da se savija i zadovoljava različite privatne zahteve. Agoristi podgryzaju korenje, ne dozvoljavaju državi da jede, i taj parazit uginu od zanemarivanja. A ako počnete da rušite silom, umesto odsustva države, u najboljem slučaju dobijate failed state. To smo već prošli.
U ŽŽ blogu pisca fantastike Aleksandra Rozova (poznatog prvenstveno po svom Meganizijskom ciklusu) objavljen je zanimljiv post o ideji „vakcinacije protiv nasilja“, koju primenjuje etnos Senoi u Maleziji. Preostalim postovima njegovog bloga može se lako zaključiti da Rozov simpatizuje ideju doktrine obuzdavanja (DO) — njeni manifesti se kod njega pominju sa zavidi vrednom redovitošću.
U čemu je onda za nas interesovna kultura Senoija? To je izuzetno primitivan etnos u tehnološkom smislu, gde se kao oružje i dalje koriste duvaljke sa otrovnim strelama. Ipak, Malezijci su krajem 19. veka, prema svedočanstvu Mikluho-Maklaja, očigledno strahovali od toga da ih diraju. Stvar je u tome što se od najranijeg detinjstva svaki Senoi uči netoleranciji prema nasilju. Na bilo kakvu inicijaciju agresije usmerenu ka njemu, on je dužan da primeni kontranasilje, umesto da se pozove na spoljni autoritet. Uvođenje ove ideje odvija se tokom celog života — porodice Senoija svako jutro tokom doručka pričaju jedni drugima svoje snove, i kako su se suprotstavili opasnosti, ako ju je u njima bilo.
Rozov
izdvaja glavne tačke društva
Senoija:
1. S jedne strane – Senoi očigledno nisu ljudi koji su skloni da trpe nasilje nad sobom (Malezijci se ne bi fearovali oružjem ovih gotovo prvobitnih likova na drugačiji način, i ne bi pričali o tome koliko vremena treba da umre čovek pogođen borbenim elementom oružja Senoija).
2. S druge strane, plemenski običaji Senoija očigledno nisu agresivni i ne grade se na nasilju.
3. Mikluho-Maklaj je smatrao da su Senoi izumirajući etnos (pošto su očigledno stajali na nižem nivou socio-tehničkog razvoja od okružnih Malezijaca). Ali sada, 150 godina nakon istraživanja Mikluho-Maklaja, broj stanovnika Senoija je približno isti kao tada. Drugim rečima, to je sasvim stabilna populacija.
I
donosi glavni zaključak:
„Aktivno suprotstavljanje pretnji. Kako se ispostavilo, ova osobina uopšte ne protivreči mirnim, neagresivnim običajima. Naprotiv, to je dopunski element. Onome ko ume i ko je spreman da se brani — lakše je biti neagresivan.“
Prijateljski domorodi i njihovo smrtonosno oružje
Opisani primer pokazuje da za uspešnu implementaciju doktrine odvraćanja uopšte nisu neophodni supermoderni dronovi veličine pčele ili nuklearne rakete. Potrebna je samo spremnost što većeg broja ljudi u društvu da primene kontranasilje, povećavajući troškove pokretanja agresije. To što će konkretno biti povećano nema veliki značaj. Čak i blago ismevanje, pljuvanje, skrenuti pogled, ignorisanje, bojkot, šejming i druge radnje koje uopšte ne uključuju nasilje, ali ih primenjuje veliki broj ljudi, učiniće život bilo kog političara nepodnošljivim i naterati ga da prestane da radi za stacionarnog banditu (u terminima doktrine odvraćanja: troškovi od kontranasilja će premašiti korist od pokretanja nasilja, odnosno uslovnu platu koju prima od stacionarnog bandite, koji je, sa svoje strane, dobio ta sredstva kroz prisiljavanje građana na plaćanje poreza).
Može se čak izvesti zavisnost: što je više ljudi u konkretnom društvu netolerantno prema nasilju, to je manje moćno (i, shodno tome, tehnološki složenije) oružje neophodno za uspešno odvraćanje agresora. Ako je u nekoj zemlji samo jedna (!) osoba spremna da primeni kontranasilje protiv agresora nivoa SAD, onda je jedina opcija odvraćanja nuklearno oružje sa sistemom automatskog pokretanja „mrtva ruka“ (što je izuzetno teško i ludo skupo), ali ako je 90% stanovništva spremno da primeni kontranasilje, biće dovoljno i duvaljki. Rat u Somaliji (invazija i potonje povlačenje vojske SAD) je to savršeno pokazao.
Slika je klikabilna. Jedinice moći su uslovne, matematički aparat za doktrinu odvraćanja u ovom pravcu nije razvijan
Često se dešava da se koristi slična fraza u raspravi sa neprobijivim etatistima:
„Podržavajući državu, ti iniciraš nasilje, uključujući i protiv mene, zato će se protiv tebe primenjivati DS, sve dok ne prestaneš!“
Možeš li napisati post na ovu temu, u kojem ćeš argumentovati zašto je to upravo tako?
Bitarh
Dozvoliću sebi dva citata. Prvi je iz filma „Brat 2“: „Snaga je u istini“. Drugi je od Mihaila Svetova: „Možeš biti hiljadu puta u pravu, ali koja je korist od toga ako si nemoćan?“
Pri tome, lik koji je izgovorio prvu tiradu radije je afirmisao svoju istinu primenom sile, dok se autor druge izjave ograničava isključivo na prenošenje svoje istine ljudima u verbalnom obliku. Oba, uprkos vidljivoj protivrečnosti između reči i dela, uspela su u svojim nastojanjima.
O čemu nam to govori? O tome da — i ovde ću navesti treći citat, čiji je autor, prema predanju, Al Kapone: „Dobrom rečju i pištoljem možete postići mnogo više nego samo dobrom rečju“.
Dakle. Kada etatisti prete doktrinom obuzdavanja, vi mu kao da kažete: „čoveče, imam pištolj, zato sam u pravu“. Pri tome, on je uveren da je snaga u istini, a istina je u tome da on lično nije direktno inicirao agresiju protiv vas, već je samo verbalno podržao državu. To jest, vi prete čoveku odmazom zbog reči, i to uz prilično nejasne primedbe, jer se podrškom države može proglasiti bilo šta. Gle, mnogi Ukrajinci optužuju Ruse za podršku ruskoj agresiji u Ukrajini samo na osnovu činjenice ruskog državljanstva (i, naravno, nepravilne upotrebe predloga).
Kao rezultat, etatista se napreže i traži način da vas kazni, na primer, preko države. I, sumnjam, biće vam posebno uvredljivo ako njemu uspe da nađe način protiv vas, a vama protiv njega ne. Drugim rečima, vi ste ne samo da ste pretećim pištoljem preteli čoveku, već ste pretećim pištoljem koji niste imali. I ovde ću sebi dozvoliti četvrti citat, sasvim uvredljiv, od lika iz komedije „Spizdili“: „Kao što priliči bezmozglom pizdnom — ti ne razumeš situaciju, a sada počinješ da se skupljaš, i tvoja jaja počinju da se skupljaju zajedno sa tobom — i to zato što na boku tvog pištolja piše — MODELI, a na boku mog pištolja piše DESERT EAGLE .50“.
Da bi etatista, ako već nije stao na vašu stranu, barem priznao vaše pravo na kritiku države, prvo morate demonstrirati u čemu vas je ona konkretno ugrozila. Pritom, tvrdnje u duhu „ja, naravno, izbegavam plaćanje poreza, ali PDV je ipak uključen u cenu nekih proizvoda koje kupujem“ — to je za njega, naravno, neubedljivo. Isto tako, ukazivanje na to da je vašeg dedu streljali u vreme Staljina, poslužaće samo kao pomoćni argument: prvo, to se nije desilo vama, već čoveku kojeg lično niste ni poznavali, a drugo, uvek se može aludirati na to da je to bila druga država. Idealno bi bilo pronaći priču u kojoj je država ugrozila baš vaša prava, i to bez zakonskih okvira, kršeći sopstvene zakone, i to u situaciji gde istinu nije bilo moguće naći ni u drugim državnim organima. „Uhvatili su me na nelegalnom mitingu i slomili mi nogu“ — opet, loše prolazi, osim ako niste Konstantin Konovalov — za njega je to bukvalno idealan slučaj: nije imao nikakve veze sa akcijom, zadržan je tri sata pre njenog početka, uz kršenje zakona o policiji, zadobio je telesne povrede — i za vrhunac svega, sud ga je upravo zbog toga kaznio novčanom kaznom. Ako nađete nešto tako ubedljivo, simpatije etatiste će, naravno, biti na vašoj strani. Za početak, važno vam je da pokažete da država nije samo bandit, već bandit-bezpravnik koji ne deluje po pravilima.
Zatim bi bilo dobro reći nešto poput „pa i sam odlično razumeš sve, sigurno ti se i sama takva sranja dešavala“, i pustiti ga da on ispriča nešto iz svoje prakse. U Rusiji je uobičajeno skromiti se i žaliti se na život, pa će sagovornik verovatnije osetiti neprijatnost ako ispostavi da je upravo njegov državni čizma preskočio njegov slučaj, pa će ili nešto izmisliti, ili se setiti onoga što se desilo poznanicima ili onoga što je procurelo u štampu.
A tek onda ima smisla navoditi sagovornika na pomisao da, ako bandit ne živi po pravilima, kakvo on ima pravo da zahteva da se i prema njemu postupa po pravilima. Pa zato je i sakriti pare od njega — vrlina, a pomoći drugima koje su ugasili bez zakona — plemenit poduhvat, dok su oni koji podržavaju te odmocnike — prokleti gadovi.
A za kraj, možete uživati u pričama o tome kako se ljudi kažnjavaju zbog uređenja sopstvenih četvrti, kako pankeri popravljaju dečja igrališta, kako je osnivač Vimpelcoma finansirao nauku, a on je proglašen stranim agentom – ukratko, navesti bivšeg etatistu na pomisao da državni ljudi znaju samo da preseku traku, dok zapravo ljudi sami obezbeđuju sva dobra, i to još moraju da izbegavaju zamke koje su postavili upravo ti isti državni ljudi.
Satoshi Nakamoto je bio toliko ljubazan da je uskladio objavu svog članka „Bitcoin: A Peer-to-Peer Electronic Cash System“ baš sa Halovinom, tako da možemo slaviti dva praznika odjednom, upućujući naš nepromenljivi trick or treat ne komšijama u stvarnom svetu, već celom internetu.
Zato hajde da ove večeri slavimo Svetog Satoshija i našu mogućnost da obavljamo online peer-to-peer finansijske transakcije, bez kojih pravi hardkor agorizam danas jednostavno nije zamisliv! A država neka se plaši, to joj ide bolje nego bilo čemu drugom, tako da, da nema bitcoina, ona bi svakako našla razlog za strah.
Odmah ću napomenuti da je ovo mentalni eksperiment i provera filozofskog koncepta, a ne rasprava o tehnološkoj implementaciji.
Smisao ideje je veoma jednostavan. Postoji potencijalni agresor u vidu grupe ljudi (kriminalna grupa). Verovatno već slutite o kome je reč. Iako, pored vestfalske države, to može biti i agresivna EKJ ili teritorijalna zajednica. Grupi ljudi su protivtež pojedinac koji poseduje tehnologiju koju ćemo uslovno nazvati MinMAD.
Ova tehnologija obezbeđuje uzajamno garantovano uništenje (MAD) samo dve osobe — ako žrtva agresije umre, odmah umire jedna osoba iz kriminalne grupe (na primer, nasumični državni službenik, bez obzira na njegov odnos prema konkretnom slučaju). Žrtva agresije može koristiti obično oružje za suprotstavljanje kriminalnoj grupi (na primer, ispaliti mitraljez prema policijskom odred koji je poslat da ga zadrži) i ostati živ sve dok ga agresor ne uništi. Ali, ako nakon toga u njegovu kuću uleti kruta raketa i on pogine, trenutno će umreti nasumični član kriminalne grupe. Takođe, on može samostalno aktivirati MinMAD, na primer, ako bude zarobljen. U tom slučaju, odmah će umreti i on sam i jedan nasumični učesnik kriminalne grupe.
Iz uslova zadatka je jasno da kriminalna grupa i žrtva nisu anonimni. Pretpostavimo da na određenoj teritoriji čak 10-20% stanovnika poseduje MinMAD. Pitanje: da li je moguće očuvanje institucionalizovanog prisila (države) na toj teritoriji?
Moja pretpostavka je apsolutno „ne“: niko neće želeti da učestvuje u kriminalnoj grupi (državi), znajući da sa veoma velikom verovatnoćom može umreti. Shodno tome, postiže se neophodni odvraćajući efekat, zahvaljujući kojem su državni službenici primorani da odustanu od prisile i traže druge načine zarade koji nisu zasnovani na pljački (čime su u suštini „porezi“).
Ancap-tjan komentar
Povodom perspektiva takve doktrine, ja i Bitarch smo se raspravljali, i sada iznosimo raspravu na vaš sud.
Pretpostavljam da već živimo u društvu gde je ovaj eksperiment sproveden i doveo do rezultata koji se značajno razlikuju od onih koji su bili zamišljeni. Ranije je država bila relativno kompaktna, a one koji su se protiv nje protivili, pogubala je. To je dovelo do pojave taktike individualnog terora od strane otpora, što je snažno demotivisalo državne službenike da obavljaju svoje dužnosti. Ali od tada se država prilagodila ovoj pretnji i, prvo, izuzetno proširila broj državnih službenika, zaposlenih u državnom sektoru i drugih korisnika postojećeg sistema, a drugo, prestala je da ubija svoje protivnike, preferirajući više „vegetarijanske“ metode, sa kratkim zatvorskim kažnjama i novčanim kaznama. Tako je, s jedne strane, onaj ko se opire demotivisan za samopožrtvovanje, jer mu preti samo privremeno nezgodnost – a s druge strane, rizik od smrti za državne službenike postao je znatno manji, jer državnih službenika sada ima milione.
Dakle – ne. Savremena doktrina odvraćanja treba da podrazumeva eliminaciju upravo onoga ko izdaje nalog za pokretanje nasilja, i što je njegova pozicija u državnoj hijerarhiji viša, to bolje. Takođe, savremena doktrina odvraćanja treba da, u meri u kojoj je to moguće, izvuče onoga ko je praktikuje iz zone udara, umesto ponosnog samopožrtvovanja. Doktrina odvraćanja na minimumu je za državu kao vakcina protiv bolesti, umesto same bolesti.
P.S. Inače, pošto se već desilo da je u Bitarhovom stvaralaštvu doktrina odvraćanja toliko izražena, on je napravio poseban public na VKontakte, gde odlaže sve materijale na ovu temu kako bi pristup njima bio praktičniji.
Pitanje je inspirisano člankom na Habru i srazvesnim komentarima. Suština: postoji Yandex – oni imaju pretraživač. U pretraživaču oni promovišu svoje druge proizvode, time ograničavajući konkurenciju. Koliko je to ispravno? U samom članku i komentarima ima prilično mnogo argumenata ZA antimonopolno zakonodavstvo. Šta misliš?
U vezi sa ovim pitanjem, želela bih da vam preporučim predavanje Vjaceslava Kostrova „Platformska ekonomija i Hajekovski tržišni proces“, koje je održao na konferenciji „Kapitalizam i sloboda“ 2019. godine.
Predavanje je veoma konfuzno i ne sadrži zaključke, ali stavlja pitanje koje postavljate u širi okvir – ne razmatra se već konkretan slučaj korišćenja dominantne pozicije na tržištu, već principi funkcionisanja platformske ekonomije kao takve.
Razmotrimo platformu kao što je pretraživač. Po ideji, to je servis koji traži pominjanja informacija u mreži o onome što je korisniku zanimljivo, na osnovu određenih početnih podataka koje korisnik unosi. Privukavši dovoljan broj korisnika udobnošću servisa i kvalitetom pretrage, vlasnik pretraživača može postaviti pitanje monetizacije platforme.
Najdirektniji način monetizacije servisa u njegovom izvornom obliku su donacije klijenata. Takav način je implementiran kod Wikipedije, i on joj omogućava da usmeri napore na potpunost sadržaja i preciznost njegovog predstavljanja, odnosno na usavršavanje upravo onih potrošačkih svojstava robe koja se isporučuje, zbog kojih je korisnik i došao na tu platformu. Naravno, Wikipedia nije pretraživač u čistom smislu, ali teorijski ništa ne sprečava korišćenje istog ovog modela i za klasične pretraživače.Moj kanal praktikuje ovaj način monetizacije.
Takođe, pretraživač bi mogao da prodaje zainteresovanim klijentima analitiku o pretraživačkim upitima korisnika. To je takođe prilično „bezopasan“ način zarade i, kao i u slučaju sa Vikipedijom, teško da će doneti ogromno bogatstvo.Moj kanal takođe na neki način praktikuje ovaj način monetizacije – to su odgovori na pitanja uz priložene donacije i članci po porudžbini.
Zatim počinju načini zarade čija primena narušava sam proizvod.
Prvo, to je reklama. Pored toga što korisniku daje ono što on sam traži, pretraživač mu u rezultate ubacuje ono sa čime bi ga oglašivač želeo upoznati. Na taj način, za korisnika proizvod postaje lošiji zbog manje relevantnosti rezultata, ali vlasnik platforme ostvaruje profit. Ovaj način više ne praktikujem, i ako se pojavi upit za prodaju reklame na kanalu, trudim se da upitnika preusmerim na jedan od gore navedenih načina monetizacije.
I, konačno, vlasnici pretraživača mogu početi da zarađuju ne samo na tuđoj reklami, već i da mamite korisnike na svoje sopstvene podređene servise koji nemaju direktne veze sa pretraživačem. Upravo to vidimo u diskutovanom članku. Kao rezultat takve politike, rezultati pretrage postaju korisniku još manje relevantni, pa on počinje da gleda negde ka duckduckgo-u, ali dok korisnik još nije konačno pobegao sa pretraživača, podređene platforme će zahvaljujući inerciji ljudskog razmišljanja uspeti da izgrade sopstvenu bazu klijenata. Ni to ne praktikujem, ali mogu sasvim zamisliti blogera koji periodično reklamira neki svoj sopstveni biznis na kanalu.
Usled razvoja takve megaplatforme, nakon nekog vremena se ispostavlja da su neki biznisi pod zajedničkim brendom profitabilniji, drugi manje, a neki su potpuno gubitni. Ali pritom je prilično teško donositi odluke o optimizaciji strukture imovine, jer oni utiču jedni na druge. Platforma se muči donoseći sve manje promišljene odluke, sve dok se na kraju ne sruši. Upravo je relativno nedavno bankrotirao jedan takav mastodont platformske ekonomije – Cookova firma, koja je postojala više od petnaest vekova. Ona je prva uvela princip pakovanja turističkih putovanja, zahvaljujući čemu je brzo postala svetski hegemon turističke industrije, i na kraju je propala upravo zbog toga: previše njenih imovina se, umesto reagovanja na tržišne stimulanse, bavilo time da opslužuje druge podređene kompanije holdinga. Sopstvene avio kompanije, sopstveni hoteli, sopstveni tur operateri, činilo bi se da je to monopolija, skupljaj rentu – ali ne, nisu ispratili progres i izgubili su od recimo booking.com – platformskog biznisa sledeće generacije.
I upravo ista sudbina će pogoditi i yandex, bez ikakvih antimonopolskih organa.
Pitanje dopuštenih metoda izvršenja (enforcement) ugovora bilo je dotaknuto na predavanju Mihaila Svetova u Novosibirskku. Svetov je još jednom nedvosmisleno izneo svoj stav — ne sme se primenjivati fizičko nasilje (prisila). Maksimum koji se može uraditi protiv prekršioca je ostracizam.
Nažalost, ne priznaju svi ljudi takvu moralnu poziciju, pa ću pokušati da je objasnim oslanjajući se na utilitarizam i teoriju igara. Primer opisan u nastavku je autorska ilustracija uz opis teza istraživanja korporacije RAND O doktrini odvraćanja, poglavlje „Lokalna ravnoteža sila: važan, ali ne uvek odlučujući faktor“.
«Pretpostavimo da sam sa vama zaključio ugovor i odlučio da ga samostalno raskinem. Vi se tvrdoglavite i počinjete da mi prete „specijalnim jedinicama“ koje će silom oduzeti moju imovinu. Pretpostavimo da možete poslati deset boraca, ali ja mogu garantovano uništiti jednog od njih. Jasno dajem do znanja da sam spreman da idem do kraja. Da bi borci pristali na takav rizik, moraćete svakom od njih ponuditi po 10 miliona dolara. Pretpostavimo da iznos ugovora iznosi 100 hiljada dolara, a ja posedujem imovinu koja se može realizovati za svega 1000 dolara. Vi procenjujete odnos koristi i troškova — i kažete mi nešto poput: „Odlazi, ne želim više nikakve poslove sa tobom, ljudi su u pravu da je bolje ne dirati govno!“. Nakon toga se rastajemo i vi sa mnom više ne sklapate nikakve poslove. Pod određenim okolnostima možete se osvetiti tako što ćete informaciju o mom ponašanju staviti u javni pristup i time podstaći ostale ljude da se pridruže ostracizmu.“
Kao što se vidi iz gornjeg primera, izvršenje ugovora pomoću fizičke prisile postaje nemoguće u društvu gde postoji bilo kakva ravnoteža potencijala nasilja (koja nije različita od uslovne „nule“ kod građana i „beskonačnosti“ kod države, kao što je to uobičajeno u etatističkim društvima).
U svojoj knjizi „Ka novoj slobodi“, Murray Rothbard navodi istorijske primere koji potvrđuju opisanu teoriju i pokazuje svoju naklonost prema njoj.
„Stvar je u tome što su se u srednjem veku, pa sve do 1920. godine, trgovci oslanjali isključivo na snagu ostracizma i bojkota od strane drugih lokalnih trgovaca. Drugim rečima, ako bi se neko odbio da se povinuje odluci arbitra ili bi je ignorisao, drugi trgovci bi taj čin doveli do opšte svesti i svi bi odbili da sarađuju sa buntovnikom, što bi ga brzo nateralo na kolena. Karakterističan primer ovoga navodi Vullridge:
„Trgovački sudovi su bili efikasni jer su se trgovci dogovorili da će njihove odluke biti sprovedene. Onoga ko bi se odbio da se povinuje, nije slali u zatvor, ali nakon toga nije dugo ostao trgovac. Uticaj njegovih kolega i partnera bio je delotvorniji od fizičke prisile. Uzmimo Johna iz Hominga, koji je živeo od veleprodaje ribe. John je prodao turu haringi, koja je sva trebalo da bude ista kao u tri buretu koja su bila predstavljena kupcu, ali je, kako se ubrzo ispostavilo, zapravo bila pokvarena, a još i pomešana sa mališom. Morao je brzo sve nadoknaditi kupcu pod pretnjom ostracizma od strane drugih trgovaca.“
Vremenom je ostracizam postao još efikasnije sredstvo, jer se stvorila situacija u kojoj onaj ko se jednom ne povinuje odluci arbitra, više nije mogao da računa na to da će sa njim sarađivati bilo koji drugi posrednik. Industrijski velikan Owen D. Young, šef korporacije General Electric, zaključio je da moralna cenzura koju sprovode drugi biznismeni deluje mnogo efikasnije od zvaničnog pravosudnog sistema. Savremene tehnologije, računari i kreditni rejtingi čine pretnju opšte nacionalnog ostracizma još delotvornijom nego ikada u prošlosti.“
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
