Doktrina suzdržavanja za omežke

Početkom decembra mi je anonimno poslali tekst na uređivanje, prepisala sam ga do neprepoznatljivosti, i sada se nalazi u javnom prostoru Doktrina suzdržavanja. Ovde ga nisam objavljivala, ali se danas u mom prijatnom četu dogodio dugotrajan sukob zbog nejasnih obračuna na moskovskoj novogodišnjoj zabavi LPR-a, i tako, setila sam se, pa objavljujem tekst kod sebe.

Buljite vas u kolektivu, kako rešiti problem? Ako ne planirate da pobegnete ili da svi ubijete iz pepelice, onda morate razviti doktrinu suzdržavanja – to jest, izgraditi takvu liniju ponašanja koja će učiniti da zadovoljstvo članova kolektiva zbog vašeg maltretiranja bude manje od mogućnih troškova toga.

Najjasnija i najmoćnija mera koja omogućava da se ne pribegava otvorenom ratu jeste pripremiti kompromitujuće podatke za svakoga ko vas maltretira, smestiti ih na sigurno mesto koje omogućava brzo objavljivanje tih informacija, a zatim slučajno dozvoliti onima koji vas maltretiraju da se upoznaju sa uzorcima materijala. Dalje će vas mrzeti isključivo iz pepelice, ali će uglas komunicirati naglašeno neutralno. Što se tiče težine implementacije, to je otprilike kao da ste država i da kreirate nuklearni arsenal sposoban da uništi svakog od potencijalnih protivnika.

Steći poznanstva sa ozbiljnim momcima sa strane – takođe nije loša mera, mada će ona već zahtevati određene komunikacione veštine, a ne samo sposobnost rada sa informacijama. U takvom scenariju će prema vama frkati, ali će se truditi da zadrže vašu iritaciju ispod radara: ipak, teško ćete sa sasvim beznačajnim stvarima sagitati svoju grupu podrške da se zauzme u vaše ime. Što se tiče težine, to je kao da ste država i da ste stupili u NATO.

Najpouzdanije je, naravno, nabuditi se, steći iskustvo u trening sparingovima, prevazići prirodnu nesposobnost omegat da udari prvi, a zatim, kao odgovor na još jedan epizod maltretiranja, obratiti se onom od učesnika epizode koji vam se čini kao izvodljiv protivnik: recimo, samo si takav u četu, ili ćeš i jedan na jedan da se uštogliš? U suštini, nije važno ko će pobediti u sledećem obračunu, važno je da se on uopšte dogodi, jedan na jedan, i da u njemu uspete da demonstrirate određenu dovoljnu izdržljivost. Ako nanosite protivniku značificnu štetu, to je sasvim dobro. Što se tiče težine, to je kao da ste Finska, a da vas maltretira Sovjetski Savez. Finska se, da vas podsetim, ispostavila kao jedina zemlja koja je, po ishodima Drugog svetskog rata, izgubivši od SSSR-a, zadržala relativnu nezavisnost od njega, i sa njom su se zaista računali, jer su se sa tim malim bezobraznikom radije izbegli.

I, konačno, ako se iskreno bojite da ćete se boriti, ali se mržnja akumulira, a ipak ne želite da gradite karijeru Džokera. Tada kupite sprej za biber, pričekajte jednog od zlostavljača, prskajte mu u oči, oborite ga i prebijte. Zatim svima ostalima saopštite da vas oni, naravno, mogu ubiti, ali ako to ne urade, već samo nastave svoje maltretiranje, doći ćete do svakoga od njih. To je kao da ste država koja trenira teroriste, a da u svetu ne postoji SAD, već samo EU.

Opšti smer misli je otprilike ovakav: treba da pokažete da ste spremni da uložite značajne napore i podnesete značajne troškove radi oslobađanja od maltretiranja, a da nemate nameru samo da trpite i plačete u jastuk.

Ali najbolje je jednostavno prestati da budete omega. Nećete biti maltretirani ne samo ako će se ljudi plašiti posledica, već i jednostavno ako budete simpatični i korisni članovima kolektiva. To je kao da ste Japan, koji izvozi anime i Toyotu.

Kako se rešavaju ekološki problemi u anarho-kapitalističkom društvu?

Svađao sam se sa drugom, on kaže da se ne može tek tako u PRB jednostavno uzeti i podeliti državnu zemlju (koja čini 92%) u homestead, ljudi će je uzeti, poseći svu šumu, prodati u Kinu, a sami otići. Koliko je to realno? Da li će se dogoditi ekološka katastrofa?
Kako se rešavaju ekološki problemi u anarko-kapitalističkom društvu? Čuo sam da postoji nekoliko knjiga na tu temu.

Anonimni Ankap (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00021605 BTC)

Ako bi se u modernoj Rusiji podelila državna zemlja, nakon nekog vremena će onima koji su u tu zemlju investirali dovoljno mnogo i izgradili na njoj profitabilan biznis, pokušati da oduzmu taj biznis. Predviđajući ove očigledne posledice, ljudi će biti zainteresovani da iz dobijene zemlje izvuku što više i što brže, a da manje ili više intenzivno gazdovanje vode samo u veoma skromnim razmerama, ispod radara.

Ako se isto to uradi u Prelepoj Rusiji Budućnosti, gde je već sprovedena sudska reforma, prava vlasništva su zaštićena i postoji nekoliko presedana uspešne zaštite tih prava, onda je to druga stvar. Može se poseći deo šume, prodati drvno u Kinu, za dobijeni novac kupiti opremu za preradu drveta i postepeno razvijati normalan biznis, ne zaboravljajući na sadnju nove šume umesto posečene.

Dakle, optimalna strategija za preduzetnika će zavisiti od njegovog horizonta planiranja, a on je dalji što je veća njegova sigurnost u sutrašnjicu. Sigurnost se pak učvršćuje prisustvom institucija koje štite prava vlasništva.

Sada o ekološkim problemima. Ekologija je skup znanja i tehnologija za organizaciju udobnog životnog okruženja za čoveka. Što će veća biti tražnja na sposobnost plaćanja za takvo okruženje na određenoj teritoriji, to će veća verovatnoća da će vlasnik teritorije radije investirati u povećanje ekološke privlačnosti zemljišta, čak i na štetu biznisa koji se već tu nalazi – jer tražnja za ekologijom omogućava i na njoj pravljenje novca.

Što se tiče emisija, nema suštinske razlike između običnog odlaganja smeća na tuđem zemljištu i, recimo, izbacivanja štetnih materija u vidu dima u atmosferu. Ova aktivnost će nailaziti na otpor komšija, a taj otpor će biti izraženiji što je veća njihova želja da upravo ovde imaju zdravu ekološku situaciju. Da štetnik ima biznis negde na internetu, mogao bi dugo izbegavati odgovornost, ali zemlja ne može da pobegne, to je velika nepomična meta. Zato će onaj ko na sopstveni rizik postavi dimljavu fabričicu koja smeta komšijama, rizikovati da ubrzo ostane bez te fabričice, i shvativši da je jeftinije postaviti filter na dimljenje, učiniće to.

Može se prigovoriti da se u Africi ne pridržavaju ekoloških normi baš najbolje sa strane vlasnika preduzeća. To je zato što tamo nije baš najbolje sa balansom nasilja. Dok je fabriku jeftinije zaštititi od napada nego je remontovati prema poslednjim saznanjima ekološke nauke, vlasnik će ulagati u zaštitu. Ali u odsustvu države, u uslovima prilično stabilne i prilično imućne lokalne zajednice, balans nasilja može biti održan veoma dugo, a to znači da će i sa ekologijom sve biti OK.

O doktrini obuzdavanja

Želim da vam predstavim prevod članka Majka Mazare , koji se bavi savremenim pristupima doktrini odvraćanja Sjedinjenih Država u odnosu na druge države. Autor radi za RAND Corporation, a u prošlosti je služio u obaveštajnim službama mornarice.

Članak je interesantan jer odstupa od prilično primitivnih predstava o odvraćanju zasnovanih na teoriji igara i fokusira se na metodološki subjektivizam, koji je tako cenjen od strane pristalica austrijske škole. Zato bi sadržaj članka libertarijancima trebalo da bude lako i prijatno čitljiv, a ja sam sa svoje strane pokušala da čitanje učinim još lakšim i prijatnijim, značajno pojednostaviv prilično težak jezik članka.

Inače, sakupila sam sve prevode koji su mi na sajtu bili prilično razbacani, u zajedničku sekciju , koristite.

Original članka u pdf formatu

Prevod Mehanike slobode. Poglavlja 2.7 i 4.9

Malo sam zakasnila sa objavljivanjem prevoda Mehanike slobode, moram da nadoknadim. Predstavljam vam par svežih poglavlja.

Poglavlje 99% spremnosti ima pre svega istorijski interes. U njemu je Dejvid Fridman krajem šezdesetih godina izumeo nešto između blablakara i minibusa kako bi rešio specifične probleme sa javnim prevozom u američkim gradovima, sa njihovom snažnom pendularnom migracijom iz predgrađa u poslovni centar i obrnuto.

A poglavlje Anarhistička politika: o Libertarijanskoj partiji može se učiniti prilično zanimljivim upravo u savremenoj Rusiji, pošto ovdešnja libertarijanska partija takođe počinje da prolazi kroz procese koji u minijaturi podsećaju na ono što je opisao Fridman. Izvinite što nije po redu: tako je ispalo.

Kaša od sekire, deo 2. Pravimo ankap od levih ideja.

Hvala Bitarchu na ideji za članak

Razmišljala sam kako bi se mogla ilustrovati strategija „kaše od sekira“ (pravljenje nečega od ničega) u kontekstu državnih službenika radi približavanja ankapu, i čini se da je jedini funkcionalan вариант – to je igranje sa idejom separatizma. Lokalno rukovodstvo bi, naravno, rado bilo nezavisno od Moskve, a dalje se zadatak deli na manje delove i počinju kampanje za redistribuciju poreza i ovlašćenja sa centra na lokalne nivoe i tako dalje. Ali, možda bi bilo zanimljivije pokazati strategiju na primeru bacanja ideja ne zvaničnicima, već narodu.

Kao što je poznato, u Rusiji prevladavaju levi trendovi, a ključna ideja levijaca je jednakost. Odlično, hajde da kuvamo kašu od jednakosti.

Počećemo od eksploatacije tako divne niske ljudske osobine kao što je zavist. Ako su već njemu oduzeli kravu, neka oduzmu i komšiji. Ne tako davno je prošla penzioni reformi, gde su građanima podigli starosnu granicu za odlazak u penziju za pet godina. Ali ne svima. Zaposleni u bezbednosnim agencijama i još nekoliko kategorija i dalje odlaze u penziju ranije. Za početak se može zahtevati da i njima podignu starosnu granicu na istu tu granicu, kako bi se osigurala jednakost. Ako ne možeš da služiš u FSB sa 50 godina – to još uvek nije razlog za odlazak u penziju, samo pređi na miran posao i odradi preostalo. Ušteđena sredstva treba zahtevati da se podele među svim penzionerima, tako da mera deluje prilično populistički.

Dalje. Ako se kod običnih građana visina penzije određuje na osnovu toga koliko su sredstava platili penzionom fondu, onda se kod privilegovanih kategorija ona određuje procentom od plate. Nepoštenost, dole privilegije, dajte svima obračun po istoj formuli!

Ako se uspe propustiti ove mere, koje ne stavljaju državu direktno u opasnost, narod će osetiti krv i dalje će ga biti teško zaustaviti. Ostale korake ću naznačiti isprekidanim linijama, jer će redosled njihovog uvođenja ionako moći da se menja.

Ukidanje prirodnih privilegija, poput besplatnog prevoza u javnom prevozu, službenih vozila za visoke zvaničnike, službenih stanova i slično. Sve ubaciti u platu radi veće transparentnosti i jednostavnosti administracije.

Ukinuvanje tužilaštva. Državi je potreban predstavnik na sudu – neka unajmi advokata po opštim osnovama, a ne da drži poseban kadar službenika u tu svrhu. A da bi se pokretale tužbe zbog određenih povreda, uopšte nisu potrebne uniforme, to će građani sami obaviti, lično ili preko društvenih organizacija.

Ukinuvanje vojne službe. Ionako za Rusiju pretežno ratuje Vagner, pa neka to već radi zvanično, zajedno sa Čajkovskim, Listom, Šopenom i drugim slavnim momcima koji nude svoje usluge na tržištu. Majstoru koji ima hipoteku, konkurentski izbor poslodavaca je definitivno isplativiji nego jedna jedina PMB, i to ona koja radi na crno.

Ukinuvanje MUP-a. Čime je policija bolja od Kazaka, Serba i drugih čuvara vrednosti i mira građana? Opština će sama videti koga da unajmi za čuvanje mira na ulicama. A kriminalisti – čime su bolji od zaposlenih u laboratorijama koji građanima rade plaćene analize? Dosta je nejednakosti!

Prodaja državne imovine. Zašto neki službenik raspolaže narodnim bogatstvom? Oduzeti i podeliti! Prodajemo državnu imovinu, prihod delimo podjednako među sve građane.

I tako dalje. Čitava dosledna demontaža države savršeno se sprovodi pod levičarskim sloganima o jednakosti i pravdi, i što je najvažnije – ne treba nikoga plašiti strašnim ankapom.

U dvadesetom veku građani su ostvarili najviše pobeda pod sloganima jednakosti. To je i pokret protiv segregacije u SAD, i anticolonijalizam, i feminizam. Takođe, i u Rusiji su socijalni protesti prilično uspešni. Zašto onda ne početi koristiti tu energiju u korisnijem smeru, umesto da samo stigmatizujemo levičare?

*Inače, o bajonetima: pravo na oružje je takođe pitanje jednakosti*

Institut reputacije

Drago mi je da vam predstavim novi video tim Libertarian band, sa kojim imam čast da sarađujem. Ovog puta analiziramo tako važnu, ali nejasnu temu kao što je institucija reputacije.

Video se dugo pripremao jer se tim selio u novi studio, i nije prošao bez par nedostataka, ali generalno, mislim da je ispalo dobro. Scenario za sledeći video je već gotov, nadam se da ćemo uspeti da ga objavimo ove godine.

Lajkujte, komentarišite, delite link, poboljšajte reputaciju tima ako mislite da prave dobar proizvod. Želim da video dobije više pregleda nego snimak Svetovog predavanja)))

Šok-kontent!

Poznati ukrajinski ankap Vladimir Zolotorev održao je predavanje u kojem je podržao minarhistički program državnih transformacija, koji uključuje i nacionalizaciju. Ovo se mora videti!

Uopšte, drago mi je što se ljudi, brzo odlučivši se o pitanju „Ko je kriv“, fokusiraju na pitanje „Šta treba činiti“, ostajući pritom u okvirima manje-više realističnih predstava o mogućnostima društva i društvenih organizacija.

Kaša od sekire

ili
Onaj ko kaže da mrzi državu, jednostavno ne zna da je kuva

Hvala Bitarhu na ideji za članak

Postoji prilično česta strategija pregovaranja koja mi je poznata pod imenom Napoleonov princip: traži nemoguće, i dobićeš maksimum. Neću govoriti u ime Napoleona, ali to danas praktikuje, na primer, Tramp, a takođe to obožavaju različiti teroristi koji uzimaju taoca. Ova strategija je dobra, ali ima jednu malu manu: funkcioniše samo ako se primenjuje sa pozicije snage. Zato, kada neki politički aktivista nastupi sa maksimalističkim zahtevima upućenim državi, ja prvo procenim čime on može da preti zbog neispunjavanja zahteva, i obično odmah dosadi. Prazne zahteve u najboljem slučaju ignorišu, a u najgorem kažnjavaju.

Ako je vaša pregovaračka pozicija slaba, mnogo je prikladnije primeniti suprotnu strategiju, koja se može nazvati strategijom kaše od sekire, jer je dobro ilustrovana ovom bajkom:

Vratio se vojnik sa rata, zamolio je staricu da mu prenoći. Ona ga je pustila. Zamolio je za hranu, ona mu odgovori da sama nema ništa. Video je sekiru i reče: „palite peć, nosite lonac, pravićemo kašu od sekire“. Starica se začudila, ali je ispunila molbu. Voda je proključala, vojnik je probao vodu i zamolio za so. Zatim za žitarice. U različitim verzijama bilo je još raznih molbi za sastojke, na kraju je kaša začinjena maslacem, poslužena i sa užitkom pojela. A sekiru je vojnik ili uzeo sa sobom da je dokuva i pojede, ili je ostavio starici uz slično uputstvo.

Dok Napoleonovu strategiju primenjuju teroristi koji uzimaju taoca, strategiju „kaše od sekire“ primenjuju pregovarači koji te teroriste započinju pričom. Strategija se svodi na postepeno iznuđivanje malih ustupaka, a u njenom osnovu leži pretpostavka da druga strana neće snositi troškove samo od ispunjenja molbe, već i od odbijanja da je ispuni. Još jedna pretpostavka je da druga strana mora imati veliki cilj i da mora verovati da niz malih dogovora vodi ka tom cilju. Da vojnik nije mamio obećanjem kaše od sekire, već je samo tražio pristup peći, drvima, vodi, loncu, soli i tako dalje, negde na etapu soli dobio bi čvrsto odbijanje tipa „dosta ti je i ključale vode“. Tako će terorista postepeno puštati taoce ako bude siguran da ga to približava njegovom navedenom cilju, a ne samo zato što su ga zamolili.

U pregovorima sa predstavnicima države, libertariancima ima smisla primenjivati upravo ovu strategiju. To jest, potrebno je otkriti koji cilj određeni zvaničnik juri, a zatim početi da mu nudite male korake koji bi ga vodili ka tom cilju u zamenu za odustajanje od pozicija u nekim stvarima koje mu nisu principijalne.

U sledećem članku ćemo razviti ovu temu.

Pretpostavićemo da sam vojniku obojila kosu u crno, a šišku u zlatno)))

Čajni klub kao društveni pokret

Zdravo, Ankap-chan! Krajem oktobra si odgovarala na pitanje o LPR, u okviru kojeg si pročitala njihov statut. Možeš li analizirati Statut Čajnog Kluba u smislu nepreciznosti, mogućih zloupotreba i nedostataka, i usklađenosti sa principima?

Anonimni čajnik (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00119809btc)

Kao što sam i navela prilikom analize statuta LPR, sami po sebi složeni višestranice statuti su prilično neprirodni za kompaktnu mladu organizaciju i praktično beskorisni u odsustvu spoljnog enforcer-a koji bi, zasnovano na tekstu statuta, mogao donositi odluke o određenim konfliktima unutar organizacije. Ako neka grupa ljudi unutar organizacije sistematski krši statut, njihovi protivnici će imati samo jedan jadni alat – da objave isključenje te grupe. Međutim, potpuno je nejasno zašto bi odluka o isključenju odjednom trebalo da je izvrše isključeni. Oni imaju mogućnost da nastave svoju delatnost, nazivajući sebe članovima organizacije, sve dok nastali raskol ne postane toliko neprihvatljiv za većinu aktivista da oni sami pobegnu odande u potrazi za zdravijim okruženjem.

Na taj način, sadržaj statuta se može ozbiljno analizirati samo polazeći od fantastičnog pretpostavke da će se svi članovi organizacije u bilo kojim okolnostima u svojim postupcima voditi upravo njime. U međuvremenu, organizacije se često potresaju većim ili manjim skandalima, i svaki takav skandal obično donosi u rukovodstvo organizacije jače aparatičare, odсеjavajući one kojima je važnije održavanje forme delatnosti radi koje je organizacija i stvorena, nego sam sadržaj.

Takođe treba uzeti u obzir da je statut praktično nemoguće smisleno korigovati demokratskim metodama. Svi Hajekovi argumenti o nemogućnosti kreiranja usklađenih planova koji uzimaju u obzir interese različitih grupa demokratskim metodama, potpuno su primenljivi i na unose izmena u regulativne dokumente, bilo da su to statuti, konstitucije, budžeti i tako dalje – a da ne govorimo o kreiranju od nule. Pre ili kasnije se uvek postavlja pitanje o tome da se sastavljanje dokumenta poveri ekspertima, a zatim da se glasa za konačni tekst. Na taj način, izvorni tekst bilo kog statuta može biti uspešan u meri talenta eksperta koji ga je sastavio, a dalji demokratski mehanizmi korigovanja statuta su jednostavno besmisleni, i nije važno da li su oni zapisani u izvornom statutu ili ne.

Nemojte misliti da pokušavam da izbegnem zadato pitanje: vaš statut sam savladala. Vidi se da ste se trudili da kreirate svoju LPR sa „blackjackom i kurvama“, odnosno da ste polazili od statuta libertarijanske partije i pokušavali da definišete mehanizme interakcije unutar pokreta koji bi bolje odgovarali libertarijanskim principima.

Prema vašem statutu, pokret predstavlja skup regionalnih odeljenja, čiji se rad koordinira izabranim rukovodećim odborima unutar odeljenja (kao u LPR) i međuregionalnim savetom koji se sastoji od predsednika rukovodećih odbora na međuregionalnom nivou (za razliku od LPR, gde je za to odgovoran organ izabran na kongresu). Takođe, odvojili ste samo rukovođenje odeljenjem od evidencijsko-kontrolnih funkcija, dok u LPR evidencijsko-kontrolni organ postoji više radi forme, a evidenciju članova partije vodi rukovodilac odeljenja. Kako ovo razdvajanje funkcioniše kod vas u praksi – nemam pojma, ali odvajanje generalnog direktora od direktora ljudskih resursa za veliku organizaciju deluje opravdano, a za malu suvišno. Takođe, kod vas je implementirana „liquid democracy“ umesto predstavničke demokratije kada je reč o velikom međuregionalnom skupu. Ne znam da li takvo postoji u drugim ruskim organizacijama i kako funkcioniše, ali generalno je odnos prema takvom mehanizmu u svetu prilično naklonjen.

Takođe vam se posvećuje veoma mnogo pažnje rad arbitraže – jasno se oseća negativno iskustvo izvučeno iz LPR-a (lice za donošenje odluka). Niste odlučili da uvedete čisti arbitražni sud, već ste odabrali kompromisni model sa savetom mudrih arbitara, kojima se pridružuju predstavnici sukobljenih strana. Nije teško pogoditi da će, ako arbitri budu pristrasni, arbitraža postati fars, a mehanizam nepriznavanja jurisdikcije očigledno pristrasne arbitraže statut ne predviđa. Tako da je i ovaj šema potencijalno ranjiva pred aparatskim intrigama, kao i bilo koji drugi model sa stalnim organom sudstva.

Šta bih ja predložila?

Da ste čisto libertarijanska organizacija, predložila bih vam da potpuno izbacite statut i da se vodite isključivo libertarijanskim principima: slobodom udruživanja, slobodom ugovora, slobodom izbora arbitra i tako dalje. Ali vi težite da privučete i klaslibove, tako da je bolje imati okvirne dokumente, ali bi bilo bolje da se odeljenjima da pravo da donose sopstvene statute i radna pravila, i da se odustane od stroge teritorijalne podele (jednostavno se grupa učesnika pokreta udružila radi zajedničkog rada, napravila sopstvenu blagajnu, raznu korisnu opremu, i rešava zajedničke zadatke dok se ne raspadne). Strogo definisanje ima smisla samo za red rešavanja konflikata, i bilo bi sjajno ako bi to ipak ispalo nešto poput: nakon zvaničnog podnošenja optužbe, strane moraju mirnim putem da reše svoj konflikt u određenom roku uz zvaničnu naknadnu obaveštenje o završetku konflikta; ako mirnim putem nije uspelo, imaju pravo da se obrate bilo kome ko želi da nastupi kao arbitra i u određenom roku da izaberu određeni broj od tih voljnih; ako izbor nije uspeo, konflikt se priznaje zamrznutim i strane gube pravo da učestvuju u donošenju bilo kakvih odluka koje direktno utiču na interese jedne druge; nakon donošenja odluke od strane arbitra, strane dobrovoljno izvršavaju tu odluku ili napuštaju pokret. Ukratko, nešto slično tome, detalji mogu varirati.

I, zapravo, to je sve. Dobićete evolucionarni sistem ujedinjen ciljevima, principima i mehanizmom rešavanja konflikata – ali bez prisiljavanja na ono za šta ljudi nisu spremni. Gde biste mogli bolje od toga?

Servis deanonimizacije kao razarač etatizma

Bitarkha kolumna

Ankap-tjan je u svojoj objavi o LPR i silovcima žalila na to da se libertarijanska partija prilikom direktnog sukoba sa državom ne ponaša u skladu sa svojom javnom retorikom o onome što je ispravno, već kao obični mirni, zakoniti građani. Može se koliko god govorilo o tome da je država bandit, da postoji sankcija agresora koja omogućava uklanjanje državnih službenika bez suđenja i istrage i slično, ali to se, kao što vidimo, ne pretvara u stvaran program delovanja i, očigledno, neće se pretvarati.

Zašto se to dešava? Većina će verovatno reći da su ljudi „jednostavno zastrašeni i boje se da ne traže provokaciju“, „država je jača“ i slične besmislice. Ali vlada Ruske imperije nipošto nije bila „slatko zeče“, i u pogledu surovosti je daleko nadmašivala Putinovu. Ipak, protiv nje su se suprotstavljali odlučni ljudi sa svojom često samoubilačkom doktrinom individualnog terora. To je bio neuporedivo veći ekstremizam od ponašanja modernih ruskih opozicionara, koji se ne usuđuju čak ni na ono što intenzivno praktikuju u modernom Hong Kongu, na primer, da izađu na ulicu sa maskom, zaslepe policiju slabim laserom u oko, a zatim pobegnu neidentifikovani.

Političarka Ekaterina Šulman stalno govori o svetskom trendu smanjenja nasilja i jačanja vrednosti bezbednosti. Prema Inghartovoj mapi vrednosti, za Ruse su posebno karakteristične vrednosti individualizma i bezbednosti, pa nije iznenađujuće što njihovo ponašanje toliko ne liči na ponašanje stanovnika Hong Konga koji zastupaju vrednosti razvoja. Dakle, strategije borbe moramo graditi polazeći od te činjenice. Ako želimo da stvorimo masovni pokret otpora stacionarnom banditu, metode koje on koristi moraju biti što manje nasilne.

Kao što smo pisali u prethodnim člancima, smisao doktrine odvraćanja je povećanje troškova pokretanja nasilja za agresora. Pritom nije važno na koji tačno način će se povećavati troškovi za zvaničnike i silovce. Ali pošto želimo da stvorimo masovnu kampanju (kako bi u njoj učestvovao što veći broj ljudi), metode moraju biti maksimalno nenasilne, a neophodne radnje za učesnike (nivo težine) moraju biti najjednostavnije.

Takvo sredstvo je, naravno, servis za deanonimizaciju zvaničnika i pripadnika silovnih struktura. Aleksandar Litreev je pokrenuo projekat sličnih ciljeva „Ruski slon“, ali tamo dodaju samo ime, prezime i fotografiju pripadnika silovnih struktura koji su pokazali okrutnost. Čak i bez kućne adrese. Litreev svoj projekat pozicionira kao „apsolutno legalan“ (ispravno se treba čitati ovako: „koji izvršava sve naredbe stacionarnog bandite“), stoga on neće imati nikakav ozbiljan uticaj na državu. Glupo je nadati se pobedi igrajući po pravilima bandita koja oni sami pišu za sebe.

Za stvarno povećanje troškova stacionarnih bandita, ja zamišljam približno ovakav servis:

1) Izvršava se u obliku sajta, ali radi pod TOR-om, kao svi sajtovi u darknetu poput Hidre. To pruža maksimalnu bezbednost uz očuvanje jednostavnosti korišćenja. TOR brauzer već sada imaju mnogi ljudi (dovoljno je preuzeti i pokrenuti, sve radi „iz kutije“) na svim platformama (Windows/Linux, Android/iOS). Uprkos poznatim slučajevima hakovanja .onion sajtova sa naknadnom instalacijom malicioznog skripta za deanonimizaciju korisnika, sve su ih sproveli FBI, CIA i NSA. Tetka Sem je, naravno, isti takav stacionarni bandit kao i Pinya, ali on nikada neće početi da pomaže Pinji da pritiska svoje protivnike. Tako da čak i običan TOR brauzer bez dodatnih sredstava anonimizacije (VPN, šifrovanje diskova, Linux umesto Windowsa, izlazak na mrežu preko anonimnog telefona i SIM kartice) TOR obezbeđuje praktično 100% anonimnost protiv lokalnih čuvara stabilnosti, tj. protiv FSB-a. Nizak prag ulaska omogućiće privlačenje maksimalnog broja ljudi, čak i onih koji nisu tehnički potkovani. Takođe, to značajno pojednostavljuje razvoj (kreira se kao običan sajt, a zatim se postavlja na .onion).

2) Na sajtu se prikuplja baza podataka zvaničnika i pripadnika silovnih struktura svih činova, objavljuju se apsolutno sve informacije koje su uspele da se pronađu — ime, prezime, adrese stanovanja, telefoni, profili na društvenim mrežama, mesto zaposlenja žene, veze sa ljubavnicama, registarski broj automobila. Mi obuzdavamo bandite, stoga je poštovanje njihovog sopstvenog „zakona“/naredbe „O zaštiti ličnih podataka“ vrh apsurda!

3) Sajt popunjavaju korisnici koji nisu ravnodušni. Cela baza je dostupna javnosti, njen otisak se svakodnevno objavljuje za preuzimanje offline (kako se ne bi izgubila ako FSB ipak uspe da zapleni server). Podaci se pojavljuju na sajtu nakon provere moderatora, kako bi se isključilo namerno unošenje ljudi koji nisu povezani sa stacionarnim banditima.

4) Svaki profil službenika i pripadnika snaga bezbednosti imaće krandfanding (kao na Kickstarteru) za sprovođenje kampanje za „povećanje troškova agresije“ (odmazdu) određenoj osobi. Ljudi će uplaćivati bitkoine, predlagati opcije, vršiti odmazdu i slati izveštaje moderatorima. Ako je sve u redu, izvršilac će dobiti sav novac iz fonda tog službenika/bezbednosnika. Na sličan način se može motivisati i prikupljanje podataka o određenom službeniku (kućna adresa, broj automobila, broj mobilnog telefona i slično).

5) Kao metode odmazde dozvoljene su isključivo nenasilne metode (nije dozvoljeno ubijanje ili nanošenje fizičke povrede zdravlju). Zabranjeno je postavljati decu službenika i pripadnika snaga bezbednosti kao mete odmazde. Na taj način kreatori servisa neće moći biti predstavljeni javnosti kao bezobzirni teroristi, a ni bliski saradnici bandita neće biti toliko razbesnjeni kao u slučaju njegove smrti, dok će oni koji žele da ga zamene biti zadovoljni. Evo približnih dozvoljenih metoda odmazde: lepljenje letaka sa fotografijom u ulazu, pisanje po vratima, prepunjavanje brave lepkom, pisanje po automobilu, prijavljivanje nečega ženi na poslu, prepunjavanje stana odorantom, polivanje zelenim bojama. Nedozvoljeno: probijanje glave, polomiti noge, polivanje kiselinom, paljenje stana. Uvek zapamtite: suzdržavanje nije rat!

Kao što vidite, ovaj servis ne zahteva primenu nasilja i jednostav je za korišćenje, što daje dobre šanse za privlačenje velikog broja ljudi.

iliOnaj ko kaže da mrzi državu, jednostavno ne zna da je kuva

Zdravo, Ankap-chan! Krajem oktobra si odgovarala na pitanje o LPR, u okviru kojeg si pročitala njihov statut. Možeš li analizirati Statut Čajnog Kluba u smislu nepreciznosti, mogućih zloupotreba i nedostataka, i usklađenosti sa principima?

Šta bih ja predložila?

Bitarkha kolumna

ili
Onaj ko kaže da mrzi državu, jednostavno ne zna da je kuva