Pužući kapitalizam. Autor primećuje uspeh taktike socijalista koji su oteli dobro zvučnu reč liberalizam i sami sebe nazvali liberalima. Dalje on predlaže da se iskoristi ista taktika: prestati da se ratuje protiv socijalizma i početi da se on poboljšava, sve do tačke potpune neprepoznatljivosti od pravog klasičnog liberalizma.
Ako vam je to potrebno, samo kupite. Ovde Friedman navodi jednostavne proračune koji pokazuju da nema nikakvih razloga zbog kojih radnici u okviru važećih poretaka u SAD ne bi mogli da obezbede sebi puno pravo socijalističko radničko samoupravljanje, ako im to bude potrebno – jednostavno kupovinom svojih kompanija iz sopstvenih plata. Za to bi bilo potrebno mnogo manje sredstava nego za krvavi socijalistički revoluciju.
Retki – znači, potrošivi. U ovom poglavlju Friedman napominje da ne treba mešati ekonomski termin „retki resursi“ sa svakodnevnim razumevanjem reči „retki“. Detaljno se razmatra zašto u eri potpune automatizacije ipak neće nastati preduslovi za nestanak institucije vlasništva, koliko god naši levoanarhistički prijatelji želeli suprotno.
U današnje doba epskog kolapsa, kada se uspostavljeni poredak stvari brzo raspada pred našim očima, čini se da se čovečanstvo razdire na delove i sve više teži ekstremno desnim ili ekstremno levim ideologijama. A zašto da ne, dođavola? Siromašni ljudi širom sveta umorni su od lažnih obećanja i drske laži takozvanih umerenih. Jedino u čemu se ratujući ekstremni tabori čini da slažu jeste to da je masovna demokratija neoliberalnog globalizma — grandiozna prevara. Varalica u kocki gde samo kazino ostaje u dobitku. Ali sada i samo kazino gori.
Tako posmatramo spektakl populizma kako sa leve, tako i sa desne strane. Rekordan broj mladih ljudi prihvata nekada osramoćenu etiketu socijalizma, ali istovremeno različite vrste pećinske ksenofobije, koje su nekada tiho odjekivale samo u zaboravljenim crkvenim parohijama, sada postaju mejnstrim kojim se otvoreno maše poput Hermana Gerringa svojim revolverom. Upravo u takvo vreme mi sada živimo, ali slično se dešavalo i ranije. Svaki put kada imperije propadaju, utegnuti tržišta državnog kapitalizma su u opasnosti. Ljudi koji nameravaju da najviše profitiraju od kataklizme nalaze se na suprotnim uglovima ringa. Staljinisti i nacisti. Antifa i alt-right. Upravo u takvim trenucima, glas Semjuela L. Džeksona, proročkog DJ-a iz Spajkova Lijevog filma „Do the Right Thing“, klasične analize gradskih nereda, odjekuje mi u ušima. „Možemo li živeti zajedno?! Možemo li zajedno da živimo?!!“ Provela sam ceo svoj život tražeći odgovor na ovo egzistencijalno pitanje. Čini mi se da mu se približavam.
Uvek sam se nalazila u dalekom levom uglu, čak i kada je proletariat još uvek bio opijen iluzijama progresa koje su došle sa prvim crnim predsednikom i robnim fetišizmom Apple Store-a. U detinjstvu sam otkrila Marksa, a malo kasnije Homskog. Lavlji deo moje mladosti potrošen je na igranje sa karuselom libertarijanskih socijalističkih ideologija, Homskim sindikalizmom, komunizmom radničkih saveta Roze Luksemburg, sapatizmom subkomandanta Markosa. I sve to uz oštar soundtrack Bilija Brega, Džoa Stramera i Zaka de la Roša.
U kasnom mladanstvu bila sam pod uticajem etatističkijih oblika leve ideologije, što je bilo izazvano neočekivanim preporodom bolivarijanizma u Venecueli Huga Čavesa i Boliviji Evo Moralesa. Na kraju sam pala u zagrljaj komunizma trećeg sveta kao uporišta demokratskih socijalnih eksperimenata protiv napada sa strane Severne Amerike. Došla sam do zaključka da su stroge nedemokratske mere Fidela Kastra za zaštitu kubanske revolucije nakon Kenidijeve terorističke kampanje protiv nje jedino rešenje problema imperijalizma. Ali moj ukus za istoriju ne bi mi dozvolio da dugo držim iluziju. Nakon daljih istraživanja, došla sam do toga da je država sama po sebi rak, i nije bitno koliko su njeni vođe dobronamerni. Ona je oduvek bila zlonamerno prilagođavanje, namenjeno da ugnjetava druge i na kraju pojede samu sebe. Vratila sam se anarhizmu, ali su me kontradikcije nastavljale progoniti.
Najveći problem skoro svakog levog pravca je njegovo skoro mesijansko pretpostavljanje da se čovečanstvo može ujediniti u internacionalističkoj harmoniji pod zastavom jedinstvenog puta. Koliko god da sam verovala da je moj sopstveni postmarksistički sindikalizam idealan model za istinski demokratsko društvo, bilo mi je teško da ubedim sebe da će čovečanstvo ikada dostići specifičnu kolektivnu svest i spojiti se u jedinstven savez. Iskreno govoreći, kao antiimperijalistkinja, uvek sam osećala nelagodu zbog takvih predstavljanja o internacionalizmu.
Pretpostavka da su neki fabrički radnici iz 19. veka u industrijskoj zapadnoj Evropi imali sve recepte za moje prijateljske susede primitiviste iz amiš zajednice, a da ne govorimo o plemenima Borneo ili Kalahari, jednostavno smrdi na kolonijalizam. Kada je svet toliko prelep u svojoj složenosti, kako uopšte može postojati samo jedan put? To je ličilo na istu zamku zbog koje su naši Oci osnivači postavili put za neoliberalni pakao globalnog kapitalizma, samo što je naša zamka bila povezana sa Manifestom o jednakosti. Veoma snažno sam verovala u ideale Murraya Bookchina i Rudolfa Rockera, ali zbog ovih kontradikcija, čak sam i sopstveni anarhizam mogla smatrati ničim više od dalekog, ostvarenog sna. Sve dok nisam otkrila filozofiju panarhije.
Jedna od najvećih zabluda u vezi sa anarhizmom jeste ona da se on definiše nedostatkom vlade. Takvo predstavljanje je očigledno apsurdno. Vlade su uvek postojale, postoje i dalje će postojati. Vlada je bilo koje okupljanje ljudi koji su se saznali kako bi doneli kolektivne odluke. Sa tehničke tačke gledišta, tri prokleta cimera koji raspravljaju o dodacima na pici su vlada. Anarhija se definiše nedostatkom države, stalne vlade kojom upravlja klasa profesionalnih političara, bilo da su to članovi upravnih odbora korporacija, kongresmeni ili monarsi. Samo postojanje ove upravljačke klase čini običnu vladu državom. Anarhija u svim svojim oblicima teži da uništi tu hijerarhiju i zameni je potpuno građanskom vladom. Panarhija je, pak, priznanje da u našem svetu, u ovom raznolikom kulturnom pejzažu poznatom kao čovečanstvo, ne postoji jedinstven odgovor na takvu katastrofu kao što je država. Anarhija može postojati izvan manifesta i pank-rok scena tek kada je slobodna da prihvati bilo koji oblik, sa bilo kojim pridevima uz reč „anarhija“, sve dok se to dešava dobrovoljno i bez prisile.
Globalizam nije doneo ništa osim kolosalnih supersila. Tiranija velikih dimenzija, velika vlada, veliki biznis, veliki narod, velika religija. Ovaj problem se ne može rešiti preuzimanjem ovih sistema i rebrendiranjem u ključu internacionalizma. Jedini pravi protivotrov za ovu tiraniju masa je lokalizam, i upravo u tome leži panarhija, ideja da vlada treba da se zasniva samo na istim osnovama kao i bilo koji drugi odnosi, putem dobrovoljnih ugovora sa mogućnošću raskida, čija je glavna ideja voluntarizam i neagresija prema svima ostalima. To mogu biti društva uzajamne pomoći, autonomne komune, demokratski sindikati, plemenski poredak, krpica beskrajnih utopijskih eksperimenata, koji mirno konkurišu za pravo da zaštitite svoje građane – uz očuvanje prava pojedinaca da odbiju ove usluge i prava novih kolektiva da se u bilo kom trenutku uključe u takvu konkurenciju. U idealu, ove vlade bi trebalo da postoje kao društveni klubovi koji pružaju određene prednosti, potpuno ne vezane za geografiju. To čini sasvim mogućim postojanje šest bezdržavnih nacija na jednom stepeništu.
U čemu je kvaka, upitaćete se? Kvaka uvek postoji. Problem je u tome što sloboda društva postoji po istim principima kao i sloboda govora. Panarhija ne štiti samo ona društva koja vam se sviđaju, već i ona koja mrzite. U skladu sa glavnim ugovorom o Ustavu Konfederacije, ljudi će biti slobodni da grade društva zasnovana na bilo kojoj ideologiji, sve dok ostanu mirna i dobrovoljna. To znači društva zasnovana na mutuelizmu, sindikalizmu, kapitalizmu i komunizmu. Ali to takođe vrlo verovatno znači i mirne nacije vođene ideologijama kao što su religijski fundamentalizam, geografsko jedinstvo, pa čak i rasni separatizam. Dozvoliti takvim društvima da postoje ne znači pristati na njih više nego što sloboda govora znači pristati na podsticanje mržnje. Moraćemo se pomiriti sa realnošću da prava sloboda znači poštovanje odluka drugih, čak i ako su pogrešne, da žive dobrovoljno kako god im se padne na pamet, pod uslovom da to čine mirno, poput mojih amiških komšija sa njihovim tradicionalnim društvom, koji mirno koegzistiraju sa grešnim engleskim tranzovima kao što sam ja.
Ova filozofija osuđuje današnju kulturu, kako ekstremno levu, tako i ekstremno desnu, čija se suština, čini se, svodi na glasan protest protiv samog postojanja svih ostalih. Ali ja posmatram gore opisanu zamku kao rešenje problema proletarijata, koji će uvek biti razdiran kulturnim agendom. Kada desnim fašistima nedostaje elegantni štit žrtve progona, oni teže da izgube svoju privlačnost za mase. Svaki put kada neko od tih malih kurčaca dobije po glavi od antifa, prodaja njihovih knjiga uzleti do prokletih nebesa. Verujem u Kropotkinovu teoriju da će slobodna međusobna pomoć evolucionim putem dovesti levčake do društva jednakosti. U uslovima mirne konkurencije, agresivnije kulture zasnovane na strahu će se smanjivati, dok će one otvorene za saradnju napredovati. Lepota je u tome što ultradesniasi slobodno mogu verovati u isto to u vezi sa mojim plemenom kvir-sindikalista. Oni dobijaju priliku da mi dokažu da grešim, baš kao što ću i ja njima, ali svi ćemo biti previše mali da bismo trošili našu energiju na borbu. Za mikro-nacije, svaki dugotrajan rat znači uzajamno garantovano uništenje. Koegistencija postaje jedini održiv način postojanja.
I verujem da je upravo tako način na koji možemo živeti zajedno: komunisti i nacionalisti, ideolozi topljenog lonca i izolacionisti – zajedno možemo živeti. Iza svake apokalipse krije se mogućnost za utopiju. Panarhiista pita: a zašto ne za hiljadu? Zaista, zašto da ne? Na kraju krajeva, sada je najpogodnije vreme…
Nicky Reid je agorafobični anarcho-genderqueer gonzo bloger iz centralnog Pensilvanije
U scenariju videa o problemu parazita i tragediji zajednice naglasila sam kako je to loše za korisnike zajedničkih resursa i koje su strategije razvijene da se protiv toga bori. A sada želim da ispričam slučaj kada je tragedija zajednice dobra, a borba protiv nje loša.
Sav fokus je u tome šta se tačno smatra zajedničkim resursom. Zamislite tako redak resurs kao što je potrošačka potražnja. Svako ima mogućnost da proizvede neki proizvod ili uslugu, proda je i ostvari profit. Dok je tržište prazno, mali broj proizvođača ostvari superprofit, a žeđ za novcem privući će mnoštvo drugih dobavljača na to polje. Konkurencija za pažnju potrošača brzo dovodi do smanjenja marže. Da bi se profit održao, mora se povećavati obim, što na kraju iscrpljuje zajednički resurs. Potrošač dobija ogromnu obilnost jeftinih proizvoda koje su mu spremni nametati u što većim količinama, samo da bi pristao da kupi. Evo akcije „dva po ceni jednog“, evo odloženog plaćanja, evo rasprodaje, evo neograničenog pristupa za fiksnu pretplatu – samo kupi.
Slažem se, ako se stavite u ulogu potrošača, ovaj fenomen ne može a da ne raduje. Ali proizvođač, za kojeg je ovo strašna tragedija zajednice, pokušava da se bori protiv nje. Kao što znamo iz videa, ovde su moguće dve strategije: privatizacija i kooperacija.
Privatizacija znači prisvajanje potrošačke potražnje u određenoj industriji od strane konkretnog proizvođača, drugim rečima, stvaranje monopola. Drugim dobavljačima je zabranjeno da prodaju potrošačima određene proizvode i usluge. To je to, sada više nije potrebno juriti iza obima prodaje i može se ostvariti superprofit uz relativno skromna ulaganja u proizvodnju. Istina, deo profita će morati da se uloži u odbranu od konkurenata, a oni ne spavaju, tako da će ovi troškovi imati tendenciju rasta.
Kooperacija znači da potražnju potrošača može zadovoljiti bilo ko, ali mu se nameće niz ograničenja. Obično se to izražava kroz stroge industrijske standarde koji u praksi učvršćuju dominantnu poziciju onih igrača koji su spremni da ulože značajan kapital u proizvodnju, dok autsajderi bivaju eliminisani. Istina, moraćete posvetiti mnogo pažnje kontroli kako proizvođači ne bi varali. U vezi sa tim, podseća se nedavni slučaj sa nekim evropskim koncernom automobila, koji je lažirao podatke o čistoći izduvnih gasova svojih motora kako bi uštedeo na usklađivanju sa ekološkim standardima. Ali klasičan primer su, naravno, srednjovekovni cehovi i gildije. Kvalitet njihovih proizvoda bio je visok, obim proizvodnje nizak, a profiti veličanstveni. Samo što je crno tržište vremenom podgrabilo njihovu dominantnu poziciju, i dogodila se tragedija zajednice, poznata nam kao industrijska revolucija.
Dakle, kada vam pričaju o štetnosti konkurencije i koristi kooperacije, kao i o neizbežnosti prirodnih monopola, važno je razumeti: ovi ljudi su potpuno iskreni i uopšte nisu ludaci. Jednostavno ste vi za njih resurs.
Božićni jarmar je tragedija zajednice u punom sjaju: potrošači su zadovoljni, privlače ih svim silama, a oni više gledaju nego što kupuju
O Hayekovom „Putu ka ropstvu“ je napisano mnogo recenzija i kritika u kojima se knjiga uklapa u istorijski kontekst, navodi njeno mesto u nizu Hayekovih publikacija i daje se kratka analiza ideja. Koliko god želeo da izbegnem sav taj akademski pristup, to nije moguće, jer je cela knjiga politički pamflet aktuelan za to vreme, a jedini razlog zbog kojeg delo zadržava relevantnost i danas jeste taj što ideje ne umiru, i to se ne odnosi samo na ideje samog Hayeka, već i na one protiv kojih se borio.
„Put ka ropstvu“ je objavljen u Velikoj Britaniji 1944. godine, kada je zemlja završavala već petu godinu rata protiv nacistološkog Rajha, pobeda nad Rajhom je bila samo pitanje vremena, i moglo se mirno početi razmišljati o posleratnom preuređenju sveta, ali se autoru učinilo mnogo važnijim da skrene pažnju javnosti na to da ubica zmaja počinje sve više da liči na onoga protiv koga se bori. Najstrašniju opasnost za Britaniju Hayek je video u pobedi Laburističke partije na predstojećim parlamentarnim izborima. Upravo se to i dogodilo. Kao rezultat toga, Velika Britanija je, sve do Thatcherinih reformi, akumulirala svoje ekonomsko zaostajanje u odnosu na slobodnije zemlje.
Glavna ideja protiv koje se Hayek bori u svojoj knjizi je ideja da ekonomsko planiranje donosi prosperitet. On pažljivo pokazuje da je iskušenje da se malo više reguliše odozgo radi veće koristi društva prvi korak ka tome da se reguliše sve i svako do tačke u kojoj je nemoguće disati: na ovom putu ne postoji prirodni optimum, nakon postizanja kojeg bi vlada sama stala i rekla da je sada dobro i da više ništa ne treba prilagođavati. Takođe pokazuje da je regulacija totalna, da su ekonomske slobode neodvojive od političkih, pa ljudi koji su daleko od ekonomije ne bi trebalo da blagodašno posmatraju intervencionističke pokušaje, misleći da samo da se političke slobode ne diraju, a da je ekonomija usko specijalizovana tema o kojoj je bolje da odlučuju eksperti.
Hajek nije tvrdio da je sve bezizlazno i da će čovečanstvo, jednom kada zakorači na put ka ropstvu, već biti nesposobno da se zaustavi. Da je tako mislio, ne bi imao potrebe da se uhvati u rad na knjizi. On je, međutim, tvrdio da što više ideš tim putem, to je teže stati, stoga je bolje udariti na socijalizam na dalekim predvojnicama. Nažalost, praksa je pokazala upravo suprotno: izuzetno je teško odbiti socijalistima male ustupke dok je društvo u celini liberalno, a kada je sve već prekomerno regulisano, i društvo i vlada postaju umorne od neprestanog stezanja okova. Pojavi se dovoljno jak zahtev za deregulacijom, ona se sprovede, ljudi uzdahnu od olakšanja, ali se ubrzo ispostavi da leviatan, povukavši se na jednom mestu, već pritiska na drugom.
U članku Prepreka na putu ka ropstvu: slepa ulica ili obilaznica? smo sa Bitarkom pomenuli tezu Džona Medoukrofta o tome da se upravo hibridno društvo ispostavlja kao stabilno, za razliku od liberalnog i totalitarnog, kao i ukazali na to da ni povećanje transparentnosti, ni smanjenje direktnog učešća države u ekonomiji ne pomažu da se izbegne činjenica da opšta regulisanost društva nastavlja polako da raste.
Knjiga „Put ka ropstvu“ je dobar primer retorike koju se može i treba koristiti u radu sa političarima. Druga stvar je što je veći deo argumenata iz knjige već nerelevantan, osim ako nemate posla sa tvrdoglavim marksistima, a protiv manje ili više modernih zagovornika državne regulacije ima smisla primenjivati kasnija dela istog Hajeka, poput „Zablude samouverenosti“.
Pogledajte novi video na kanalu Libertarian band! Ovaj put u fokusu naše pažnje su dva međusobno povezana termina – problem slobodnog vozača i tragedija zajednice.
Problem slobodnog vozača je bolčka svake zajednice. Korak udesno, korak ulevo – i gotovo, ili tragedija zajednice sa raspadom svake produktivne saradnje, ili država sa svojim totalnim ropstvom. U videu izlažemo osnovne pristupe rešavanju ovog problema.
A početkom sledeće godine vas čeka završna emisija drugog dela ciklusa o libertarijanstvu, u kojoj ću pokušati da razjasnim lik našeg glavnog neprijatelja – države.
Za najneverovatnije postignuće protekle godine za sebe smatram to što kanal uopšte nastavlja svoje postojanje i čak se prilično dobro oseća. I dalje imam šta da kažem, a broj onih koji žele da se upoznaju sa ovim nastavlja da raste. Tokom 2019. godine publika kanala je utrostručena, i to samo oni koji preferiraju tekstove. Pored toga, počela sam da pišem scenarije za video snimke, i od jula je na kanalu Libertarian band izašlo već osam, a doslovno svakog trenutka bi trebalo da se pojavi deveti.
Format odgovora na razbacana pitanja publike odlično je pomogao sa temama za objave na početku projekta, dok sada, pored toga, počela sam da posvećujem mnogo vremena doslednom izlaganju sopstvene vizije libertarijanske ideologije, prevodima zanimljivih tekstova koje su izdali strani autori, kooperaciji sa drugim libertarijancima srodnih pravaca, pa čak i sa levim anarchistima, što pre godinu dana nisam mogla ni da zamislim.
Uverena sam da ću i za godinu dana ponovo sa čuđenjem pisati o tome kojim neočekivanim putevima je kanal nastavio da se razvija, tako da ću se sada uzdržati od pravljenja detaljnih planova. Pa, osim toga, obećavam da ću završiti prevod Mehanike slobode i nastaviti rad na videokursu o libertarijanizmu. Volela bih da polako tražim izlaze od teorije ka praksi, ali to će već zavisiti od situacije.
Biću radoznała vaših novogodišnjih poklona u bitcoin novčaniku, čestitki u čatiku i komentarima, kao i jednostavno dobrog raspoloženja koje se izražava lajkovima ispod objave.
Predstavljanje o tome da je država proizvod društvenog ugovora je važan faktor legitimacije države, zbog čega se etatisti svim silama drže ove teorije, uprkos tome što, recimo, teorija stacionarnog bandita objašnjava stvarnost znatno preciznije. Bandit se zaista ponaša kao bandit, a društveni ugovor niko nikada nije video očima i niko ne može da predloži njegov tekst.
Možda ste čuli za nedavno usvojene zakone protiv seksualnog nasilja u nekoliko evropskih zemalja, poznate kao „Ne znači ne“. Njihova poenta je u tome da se seksualnim zlostavljanjem (nasiljem) sada smatra ne samo vršenje „razvratnih radnji“ uz aktivni fizički otpor žrtve (kada ona ulaže svu moguću snagu da se odbrani), već pri bilo kakvom otporu, kada ona nedvosmisleno daje do znanja da želi da ode. U okruženju ruskih korisnika društvenih mreža, ovi zakoni su prihvaćeni dvosmisleno i uglavnom su korišćeni kao povod da se još jednom podruguje „Gejropi“ koja je izgubila sve tradicionalne vrednosti. Ipak, u ovim zakonima postoji zdrav razum. Svaku kritiku treba usmeriti na države u tim zemljama koje će, kao i uvek, iskriviti suštinu i koristiti ove zakone pristrasno.
Vratimo se na državu. Mislim da bi značajan deo ljudi, verovatno više od polovine, isto tako želeo da kaže državi „ne“. Samo što ni službenici na vlasti nisu ludaci, oni intuitivno razumeju teoriju igara i čine sve što je moguće da bilo koji izraz nezadovoljstva pojedinca nosi što veće troškove, dok bi korist od takvog zahteva trebalo da bude nula! Pogledajte, čak i tako sitan zahtev za državu kao što je izgradnja postrojenja za preradu otpada umesto glupog gomilanja smeća na deponijama, ostaje bez odgovora. Vlast razume – ako popustiš u takvoj sitnici, za par godina će zahtevati priznanje prava na stvaranje sopstvenih suverenih jurisdikcija. „Bydlo“ mora jasno da zna da neće dobiti ništa, dok će troškovi biti ogromni (spavati u šatorima pored Šijesa na mrazu i stalno dobijati udarce štapovima – to ipak nije isto što i jednom izaći na piket).
Sa „društvenim ugovorom“ je isto tako — svako čovek savršeno razume da sam može učiniti veoma malo da promeni status kvo (lišavanje države teritorijalnog monopola na upravljanje), a da će, s druge strane, imati problema preko glave ako počne da se protivi. I tako on klimaje glavom statičnom banditima, kao krhka devojka silovatoru, iako ga u duši užasno mrzi!
Zato predlažem ljubiteljima „društvenog ugovora“ da se ne ustručavaju u izražavanju i da govore direktno: „Siluju te, a ti se ne opireš? Onda kakvo je to onda silovanje, ipak je sve potpuno dobrovoljno!“
Objavljujem još tri poglavlja Mehanika slobode Dejvida Fridmana.
Da li je Vilijam F. Bakli zarazna bolest? Vilijam Bakli je konzervativac koji je 1965. godine vodio glasnu, ali neuspešnu kampanju za gradonačelnik Njujorka, napisao knjigu o tome, u kojoj je, raspravljajući o problemima grada, pomenuo narkomaniju kroz metaforu epidemije. Debatujući protiv takvog stava, Fridman zastupa legalizaciju sa etičkih i utilitarianističkih pozicija.
Ovo je moj život. U ovom poglavlju Fridman zastupa deregulaciju u farmakologiji i prehrambenoj industriji, ukazujući na to da oprez ubija mnogo više života nego neprovereni lekovi ili nekvalitetni proizvodi.
Prava dece. Ovde se pokazuje da je besmisleno sprečavati prevremnu emancipaciju deteta, i da u uslovima u kojima se roditeljsko vaspitanje pokazalo neprihvatljivim za dete, sloboda može biti bolji vaspitač.
Nedavno sam objavljivala dilogiju o kaši od sekire. Drugi deo, o pripremi ankapa od levih ideja, zasnivao se na članku koji vam sada želim ponuditi. Umesto objavljivanja u izvornom obliku, potpuno sam ga prepisala, tako da je način prenošenja bio nešto drugačiji. Bitarh je ostao nezadovoljan, pa sada objavljujem original blizu izvornog teksta.
Priznajimo iskreno — promovisati anarho-kapitalizam (ankap Rothbarda) u čistom obliku masovnoj publici je praktično nemoguće. U stvarnom svetu, za razliku od „svetova ružičastih ponija“ libertarijanskih grupa i četova, ankap zajedno sa minarhizmom se smatraju krajnje desnim ideologijama koje zastupaju interese onih istih 0.1% koji se toliko mrze u zapadnoj masovnoj kulturi, medijima, univerzitetima. Kod nas u Rusiji to je nešto manje primetno zbog preostalog sećanja na neuspehe socijalizma u SSSR-u, kao i zbog opšte mržnje prema državi, koju je još uvek teško pronaći u razvijenom svetu. Ipak, većina stanovništva, kako na zapadu, tako i kod nas, zastupa socijalno-liberalne (Aleksej Navaljni, Angela Merkel, Emanuel Macron) i leve (Bernie Sanders, Jeremy Corbyn, mejnstrim političari u Skandinaviji) stavove.
Prema svom iskustvu u promociji libertarijanstva, mogu sa sigurnošću reći da takvim ljudima, uslovnim „Vasićima“, klasično libertarijanstvo (ankap i minarhizam) ne treba ni pokušavati promovisati — uzalud ćete trošiti vreme! Njima prolazi samo panarhija sa naglaskom na društveno orijentisane EKJ ili konzervativne zajednice Svetova. Ali nije sve tako loše — ako se potrudite, možete prepakovati ankap u privlačniji omotač za običnog čoveka.
Ako pitate običnog Amerikanca čime je dvadeseti vek bio značajan, on će najverovatnije kao jednu od prvih stavki navesti različite pokrete za građanska prava i njihova značajna dostignuća. Prošli vek je počeo pokretom sufražistkinja za jednaka izborna prava žena i muškaraca, koji je prilično lako postigao uspeh. Potom su se, u 1950-im i 1960-im godinama, odvijale masovne akcije za jednakost prava Amerikanaca bez obzira na boju kože (ukidanje segregacije – Civil Rights Act, 1964). Praktično odmah nakon uspeha u ovoj oblasti počeli su progoni i protesti u podršku LGBT zajednici (Stonewall riots, 1969), koji su takođe ispali uspešni. Nešto kasnije, 1973. godine, nakon brojnih protivratnih demonstracija, ukinuto je ropstvo putem poziva.
Slični procesi su se odvijali i u zapadnoj Evropi, ali umesto ukidanja segregacije (koje tamo nikada nije ni bilo) protestovala je omladina, kojoj su na kraju takođe dodeljena prava. U SSSR-u nije bilo protesta takvog obima zbog totalitarne ideologije i suzbijanja bilo kakvog drugačijeg mišljenja, a i sva formalna prava su već bila silom spuštena odozgo, pa se sve ograničavalo nezadovoljstvom ekonomskim položajem i disidentskim pokretom za poštovanje ljudskih prava.
Šta je onda ujedinjivalo sve te proteste? Odgovor je jednostavan — borba za jednaka pravna prava (tj. upravo ta negativna „sloboda od“)! Tek kasnije su slični pokreti izrodili u borbu za pozitivna prava (privilegije) — kvote za crnce na univerzitetima, alimentaciju za žene, zabranu hate speech-a u korist homoseksualaca i slično. Prvobitno su, međutim, svi ovi pokreti od države zahtevali samo da se „ne meša“ — da ne zabranjuje ženama da glase, crncima da se žene sa belcima, ulazak u javne toalete, da ne progoni homoseksualce zbog njihovog ponašanja. I što je čudno — svi ovi pokreti su brzo postizali uspehe kada su zahtevali jednaka pravna prava.
Kakve veze ima ankap sa ovim, reći ćete?! Stvar je u tome da se i on može predstaviti kao pokret za jednaka pravna prava. Glavni argument je — sada neki ljudi mogu nekažnjeno da rade ono što drugima nije dozvoljeno. Na primer, zašto neki golijaš sa službenom značkom („poreski inspektor“) može da oduzme drugoj osobi polovinu plate i neće snositi nikakve posledice, a ako isto uradim ja — otići ću u zatvor na nekoliko godina? Ili zašto oni ljudi sa određenim značkama mogu da udaraju pendrekom ljude na ulici i neće trpiti posledice, a mene će poslati u zatvor čak i zbog plastične čaše bačene prema njima? Pravedno?! Ne, apsolutno nije pravedno!
Takođe se može objašnjavati ova nepravda tinejdžerima koji žele emancipaciju, ali to ne mogu da postignu, jer je država apsolutno proizvoljno, onako kako joj padne na pamet, odredila godine pristanka, dobijanje vozačke „dozvole“ (zapravo — još jedne privilegije od bandita), „punoletnost“ (takođe proizvoljno, osoba sa 17 godina ne može da sklapa ugovore, a sa 18 već može, zar to nije besmislica).
Radi podizanja emocionalne atmosfere ciljne publike, bilo bi dobro pozivati se na teoriju stacionarnog bandita, kao i nazivati manijakom i silovanjem onoga ko smatra takvu nejednakost pravednom (jer to i jeste zapravo, ništa ne izmišljamo).
Iz svega ovoga proizilazi da o ankapu ne treba ni govoriti — ako ljudi ostvare jednaka pravna prava, on će doći sam od sebe!
Prvi korak. Radi se o optimalnom pristupu decentralizaciji upravljanja u velikim gradovima.
Kontraatak. Poglavlje je posvećeno privatnom arbitraži – čemu je bolja od državnih sudova, kako funkcioniše u trenutnim uslovima i kako bi mogla da funkcioniše bez države.
Kako bi moglo biti. Fascinantna fantazija o privatnom svemiru, kakav bi mogao biti da nije bilo glupe svemirske trke sa SSSR-om.
Čestitam svima Božić! Ako zadržim trenutni tempo, do Nove godine ću završiti ceo drugi deo knjige, ostaće samo malo – još četiri dela.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
