Bukvalno juče sam odgovarala na pitanje o komunikaciji libertarianaca iz različitih zemalja, a danas već čitam tvit senatora Randa Pola, kako je razgovarao sa Mihailom Svetovom o slobodi udruživanja. Zanimljivo, da li je dr Pol za libertarijanski globus ili za konzervativnu sovu?
anonimno pitanje
Već sam se dotakla približno ove teme u postu, posvećenom sporu Mihaila Svetova i Vere Kičanove.
Zatim su me zamolili da pojasnim Svetovov stav u vezi sa granicama sa mirnim i prosperitetnim zemljama – da li on zaista predlaže da se zatvaramo i od njih. Morala sam da smislim logički finte, koja Svetov predlog čini donekle prihvatljivim za minarhističko društvo, i sasvim univerzalnim, u smislu da se nijednom zvaničniku ne daje pravo rangiranja zemalja: ove su dobre, a odavde nikoga ne želimo.
Članak Mihaila Požarskog od 1. jula očigledno je inspirisan istim tim sporom, ali je on kopao dublje, prolazeći usput i kroz Hoppeov koncept o tome da je, navodno, prelaz sa monarhije na demokratiju društveni regres i odstupanje od libertarijanskih ideala. Naravno, demokratska država je užasna, kao i bilo koja druga država, ali tvrdnja da su autokratije generalno zdravije, otkriva u Hopeu čoveka koji nije baš najbolje upoznat sa životom pod autokratijom.
Privukla bih u ovaj spor još jednu stranu – politologinju Ekaterinu Šulman, koja je više puta u svojim nastupima pominjala takvu karakteristiku društva kao što je stepen uključenosti građana u donošenje odluka.
Ako na jednu koordinatnu osu postavimo obim redistribucije koju vrši država, a na drugu stepen uključenosti građana u donošenje odluka, i na tu mrežu nanesemo postojeće države, videćemo da je dobijeno oblak tačaka prilično ujednačen, odnosno da je kretanje duž svake od osa u celini sasvim nezavisno. Stoga su podjednako opravdani i zahtev za smanjenjem državne redistribucije u samoj direktnoj demokratiji i zahtev za demokratizacijom autoritarnih država. Nema potrebe da se smanjenje poreza i regulacija nužno povezuje sa prelazom iz demokratije u autoritarizam, taj pretpostavka deluje neopravdano.
Podizajući istu temu treći put, počinjem da podsećam sebe na onu istu Ekaterinu Šulman koja takođe peva isto to, ali uvek na različit način. I, da, evo vašeg mog uobičajenog refrena o donacijama: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
anonimno pitanje
Naravno, svi su čuli da Libertarijanska partija u SAD-u povećava svoj electoralni uspeh. Više od 3% na poslednjim predsedničkim izborima, povremeno se pojavljujući libertarijanski guverneri, senatori i kongresmeni – generalno, sasvim respektabilna i aktivno rastuća politička sila.
Zašto u SAD-u nema harizmatičnog lidera libertarijanca? A zašto nema harizmatičnog lidera republikanca? Upravo iz tog razloga – sistem je tako postavljen da harizmatični političari imaju electoralni uspeh, dok partije vode sposobni administratori.
Komuniciraju li libertarijanci iz različitih zemalja? Da, iako ne tako aktivno kao što bi se želelo. Postoje međunarodni forumi, poput Libertikona, postoje lokalne konferencije sa stranim govornicima, poput naših Adam Smith čitanja, i postoje privatni kontakti.
Ne treba i daleko ići, evo, sasvim nedavno jedan aktivista iz Kuzbasa je otišao u Poljsku, upoznao tamošnje libertarijance, a po povratku je objavio tekst sa pregledom, kako je tamo kod Poljaka.
Direktna koordinacija napora između libertarijanskih partija različitih zemalja još uvek nije primetna, tako da se oslanjamo na razmenu ideja.
anonimno pitanje
Za ogromnu većinu stanovnika Zemlje, globalno zagrevanje je, naravno, divno. Istorija jasno pokazuje da je u periodima klimatskih optimuma (zato se i zovu optimi) ljudima bilo mnogo komfornije nego u periodima zahlađenja: barem nisu toliko aktivno umirali od gladi.
Međutim, stanovnicima atola nekog Kiribati nema nikakve koristi od zagrevanja, kod njih je na ekvatoru i ovako toplo, ali porast nivoa okeana je sasvim stvaran problem.
Dakle, da, zaista, nekima klimatske promene idu u korist, drugima ne, i ako promena klime ima antropogeni karakter, onda oni za koje je ova eksternalija negativna imaju osnova da onima koji učestvuju u antropogenoj promeni klime podnesu tužbu za naknadu štete.
Predstavimo sebi kako bi to moglo biti realizovano u ankapu, odnosno u sistemu slobodnog tržišta. Domorodac iz Kiribati ide na internet, prvo traži teorijske informacije o industrijama koje najviše doprinose globalnom zagrevanju, zatim konkretne kompanije koje rade u tim industrijama, a onda počinje da ih zasipa tužbama? Nekako nerealno. Od oštećene strane se zahteva previše kompetencija, previše je teško izračunati iznos naknade štete. Kada se šteta ipak uspe izračunati, lako se može desiti da je sam proračun koštao više nego iznos naknade. Šta ostaje?
Ostaje samo privatna dobrotvorost. Eko-aktivisti prave hajp snimajući video zapise o nesrećnim domorocima koji odlaze pod vodu. Kompanije i pojedinačne medijske ličnosti koriste taj hajp, osnivajući fond za pomoć onima koji su pogođeni poplavama. Sredstvima fonda, pojedinim zainteresovanim domorcima se svečano pred kamerama pomaže da se presele negde na Havaje, Filipine ili Solomonske Ostrva, ili im se jednostavno uručuje novac kojim će nabaviti jahtu i onda sami odlučiti u koju će luku pristati. Voilà, svi su zadovoljni, svi su u profitu, tržište je rešilo stvar!
Pa, razumete da to što je bilo reči o privatnoj dobrotvorstvu nije bilo slučajno? Šta kažete na to da se složimo za jahtu?
1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
anonimno pitanje
Evo, ja živim u svojoj kući, a jedan moj komšija je usmrtio drugog mog komšiju i celu njegovu porodicu. Šta se dešava sa cenom moje kuće zbog toga što pored mene živi opasan psihopata? Ona ubrzano opada. Ko sam ja nakon toga? Žrtva.
U situaciji kada je pravo decentralizovano, vaša moralna procena uvek može postati osnov za vaše postupke. Ne postoji niko ko bi vam zabranio da nešto uradite, ali će i odgovornost biti u potpunosti na vama.
Ako budem imao dovoljno dokaza o tome kako moj komšija ubija celu porodicu, i ako ga nakon toga ubijem, onda ću onome ko me optuži za to ubistvo pokazati te dokaze i objasniti da sam imao dovoljne razloge da brinem za sopstveni život, s obzirom na to koliko je pokojnik bio nepredvidiv. I argument o ceni kuće ću navesti, čisto kao višak.
A dalje ćemo videti da li ću uspeti da sklopim mir sa rođacima i poznanicima pokojnika.
U modernom svetu, koji je uglavnom individualistički, moralne procene postupaka obično igraju značajniju ulogu od srodničkih veza – mi ipak više nismo plemensko društvo, gde je rod zapravo predstavljao jedinstven subjekt prava.
anonimno pitanje
Eutanazija nije kršenje principa neagresije, to je tek izvršenje naloga vlasnika za upravljanje sopstvenim telom. Nalogujete jednom stručnjaku da vas ošiša, drugom da vam masira, trećem da uradi abortus, četvrtom da izreže bubreg za transplantaciju, petom da ubije. To su sve sasvim korektni nalozi. Jedina suptilnost u proceduri eutanazije je uveriti se da je nalog zaista dat dobrovoljno i sa punim saznanjem posledica. Pa, i za prodaju nekretnina je potrebno poštovanje potpuno istih pravnih mera predostrožnosti, kao i za bilo koju drugu važnu i odgovornu transakciju.
Malo složnija postaje situacija kada čovek nema tehničku mogućnost da izda nalog za svoju eutanaziju, jer se, na primer, nalazi u komi. U toj situaciji odluku donosi onaj ko plaća održavanje života. Upravo on ima puno pravo da u bilo kom trenutku smatra da su dalji troškovi neisplativi – i da ponudi bilo kome ko želi da preuzme dalji teret troškova na sebe. Ako ne bude dobrovoljaca – znači da se život više neće održavati.
Na kraju, moguća je situacija kada je čovek u komi, a za održavanje njegovog života plaća osiguravajuća kuća. Ovde kompanija već nema pravo da u bilo kom trenutku odbije da izvršava svoje obaveze. Prvo mora u potpunosti potrošiti osiguranje koje mu pripada prema ugovoru u pokušajima da čoveku vrati osigurano zdravlje, i tek nakon neuspeha može prestati sa trošenjem novca. A sve pokušaje naslednika osigurane osobe da izjave nešto poput „isključite ga iz aparata, a ostatak osiguranja ćemo naslediti, naš tata, da je bio svesan, sam bi vam to naložio“, najlogičnije je posmatrati kao podstrekavanje na ubistvo iz koristi.
U korisne svrhe vas podstičem na dobrovoljnu donaciju za razvoj ovog kanala. Pošaljite novac na bitcoin novčanik 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
anonimno pitanje
Ja pisala, da stranac može bezbedno koristiti sredstva iz bogatog arsenala metoda mirnog rešavanja nesporazuma, ali da primena nasilja ili pretnje nasiljem ide na sopstveni rizik. Ako vidite tuču, pre nego što u nju intervenišete, bilo bi prikladno se raspitati da li je u pitanju privatna tuča. Slično tome, kada vidite nasilje nad detetom, prikladno je pitati dete da li mu je potrebna pomoć. Ako nemate mogućnost ili želju da razjasnite ovaj važan trenutak, posledice mogu biti nepredvidive.
Da, staratelj vrši nasilje nad detetom i time krši princip neagresije prema njemu. Ali, pokazivanjem agresije prema staratelju deteta bez pristanka deteta, vi time takođe kršite princip neagresije prema detetu. I upravo će dete biti prvo koje će biti pitano nakon ovog incidenta ko mu je nanelo štetu. A vi se sasvim možete ispostaviti kao taj koji je nanio štetu.
Vaša svedočanstva o tome koliko je nasilje prema detetu veliko moraju biti veoma ubedljiva da bi arbitra, čiju jurisdikciju priznajete i vi i staratelj deteta, u situaciji u kojoj dete ne pokazuje želju da promeni staratelja, ipak presudila da starateljska prava ipak prelaze sa trenutnog staratelja na drugog ko ih želi preuzeti.
anonimno pitanje
Pravednošću bih nazvala takav ishod određenog niza događaja, pri kom je poštovanje libertarijanskih principa donelo profit, a nepoštovanje gubitak.
Ljudi, po pravilu, žele da žive u pravednom svetu. Pošto nisu svi događaji u životu čoveka povezani sa njegovim sopstvenim trudom, on povremeno upadne u situaciju u kojoj potpuno besprekorno ponašanje dovodi do tužnih posledica. Kao sredstvo psihološke zaštite od takvih frustracija koriste se različiti zanimljivi trikovi, poput zagrobne odmazde, karme i slično.
Drugim rečima, čovek je slobodan da gradi događaje u niz na proizvoljan način, i za njega je sasvim prirodno da to radi tako da ishod događaja u izabranom nizu bude pravedan. Živeo mirno, pretrpeo od nasilnika, nastavio da živi mirno, a zatim reka odnela leš nasilnika – pravda je pobedila. Živeo mirno, pretrpeo od nasilnika, umro. Sada će mu nesumnjivo biti plaćeno za pravedan život, i pravda će, ponovo, pobediti.
Dakle – da, pravda postoji, i postoji u glavama. Baš kao što u glavama postoje država i ostale apstraktne konstrukcije.
Iako je vrednost bitkoinova potpuno subjektivna i postoji samo u glavama, sami bitkoinovi sasvim objektivno postoje u novčanicima. Ako vam se dopada kanal, nagraditi autora donacijom bi bilo sasvim pravedno. Šaljite ovde:
1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
anonimno pitanje
Princip samopripadnosti znači da svaki čovek pripada samom sebi. Dete je pak osoba koja, zbog konačne brzine razvoja ljudskog organizma, još uvek ne biva percipirana od strane drugih ljudi kao potpuno pravosposobna. Stoga, iako poseduje sebe, on zapravo ne raspolaže sobom u punoj meri – pravo raspodavanja detetom je delimično uzurpirano od strane nekog odraslog (potpuno pravosposobne osobe), uz saglasnost drugih odraslih.
I tako se dešava situacija u kojoj način na koji taj odrasli vrši to uzurpirano pravo prestane da odgovara detetu. Nije važno da li je reč o direktnom fizičkom nasilju, psihološkom nasilju (kakvo god ponašanje odrasle osobe bilo nazvano tako), ili se samo nisu poklopili ukusi. Važno je da dete u bilo kom trenutku može kako da deklarisuje svoju punu pravosposobnost, tako i da delegira bilo kom drugom odraslom pravo delimičnog raspodavanja sobom, odnosno da ponudi stupanje u ulogu staratelja – ako, naravno, uspe da se dogovori sa kandidatom za staratelja. U tom slučaju, sve je jednostavno. Onaj odrasli koji je, prema mišljenju deteta, nepošteno izvršavao svoje dužnosti staratelja, gubi odgovarajuća prava, i sada ga ništa ne štiti u slučaju nasilja nad detetom.
Ali šta učiniti ako dete ne insistira na oduzimanju starateljskih prava od odrasle osobe (previše je malo, previše je zastrašeno, ili, što je najverovatnije, mu situacija generalno odgovara), ali sa tačke gledišta strane odrasle osobe, starateljske dužnosti od staratelja nisu zadovoljavajuće izvršavane? Sve što strana osoba može ne kaznivši uraditi jeste da iznese svoje mišljenje o ovom pitanju, podeli to mišljenje sa drugim odraslima, pokuša da razjasni detetu njegova prava – u suštini, da primeni čitav bogati instrumentarij koji je čovečanstvo steklo za mirno rešavanje nesporazuma.
Ako on iz nekog razloga smatra takve mere nedovoljnim, on, naravno, može odlučiti da upotrebi nasilje, i time pretvoriti konflikt u rat, ali on, kao potpuno pravosposobna osoba, mora biti svestan da je u potpunosti odgovoran za posledice te odluke, i da one mogu biti drugačije od onoga što je očekivao.
anonimno pitanje
Mejnstrim urbanizam je koncept prema kojem gradovi treba da se uređuju metodama centralizovanog planiranja, ali da planiranjem ne bave bilo kakvi lobisti, već stručnjaci zasnovani na aktuelnim naučnim saznanjima. To što naučna saznanja sadašnjice mogu biti u suprotnosti sa naučnim saznanjima prošlosti, urbaniste malo zbunjuje. Na kraju krajeva, to je sasvim uobičajena pojava kada se svaki sledeći električar koji dolazi da popravi instalacije, pre svega zapita u prostoru koji je kreten radio te instalacije pre njega.
Naravno, libertarijanci mogu konceptualno odobriti samo urbanizam zasnovan na ekonomskoj teoriji, drugim rečima, na ideji da ne treba ometati tržište da rešava tako zaista složena pitanja kao što je obezbeđivanje spontanog reda u velikom gradu – odnosno ono što on upravo najbolje i ume.
Dakle, libertarijanski urbanizam je maksimalna privatizacija svih javnih prostora u gradu i maksimalna deregulacija interakcije između vlasnika gradskih prostora.
Podrška inicijativa koje su vam se dopale putem dobrovoljnih donacija je upravo primer rada spontanog reda, gde napreduju oni projekti koji najbolje zadovoljavaju želje potrošača. Znate šta treba da uradite: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
